Мали погон, велики значај

У време највећег раста једног од највећих хемијских гиганата на простору некадашње велике државе, формиран је и посебан погон за екструдирану амбалажу. Широка палета и обим производа „Зорке“, издвојили су потребу за великом количином амбалаже у коју би се ти производи и паковали. Тако је настала „Зорка - екструдирана амбалажа“, где су се производиле кесе, канистери, фолија и џакови у које су се паковали ђубрива, разни хемијски производи, лекови.

- Погон је радио за потребе „Зорке“ али је производио и амбалажу за друга велика тржишта широм земље. Није то била фабрика попут неких великих које су биле део хемиске индустрије, али је била итекако значајна. Дошао сам у „Зорку“ 1985. године, најпре у „Полипласт“ где сам провео две године када сам отишао на одслужење војног рока. По повратку, а тада је војска трајала 15 месеци, наставио сам на новом радном месту, у „Амбалажи“ и ту провео пуне три деценије – присећа се Светислав Перић.

Фото: Приватна архива

Најближи граду
Радило се у сменама, две прве, две друге, две треће, па два дана одмора. Пре санкција, присећа се, зараде су биле солидне.

- Било нас је око стотинак радника, пет-шест више или мање. Рекао бих да је код нас било нешто другачије него у другим деловима „Зорка“, или сам ја то тада тако доживљавао. Били смо мање „прљава фирма“ јер није било толико загађење, некако смо и по положају били мало одвојени јер се погон налазио на самом почетку индустријске зоне од града. И баш зато што нас је било релативно мало, владали су другачији односи, било је више другарства и дружења. Знали смо готово све о сваком.

Дружили смо се, организовали прославе, дочекивала се Нова година, обележавао Дан фирме, додељиване су јубиларне награде. Имали смо мензу, ону велику која је била у „Зорки”. Касније је направљена још једна, у саставу комплекса. Када су деведесетих уведене санкције, то је престало да ради, па смо се сналазили како смо знали и умели - прича Перић.

Плата је стизала, али је губила вредност
Перић се посебно сећа тешких година санкција и инфлације. Ипак, каже, и у најтежим временима су у „Зорки“ успевали да зараде своје плате, и што је још важније, да им оне буду и исплаћене.

- Тада је било неизвесно. Примали смо плату сваких седам дана, али је она губила вредност. 1993. година је била најгора, тада је било најтеже. После санкција смо постепено наставили да радимо и увек смо имали плату. Никада нисмо добијали нешто од државе или слично. Увек смо је сами зарађивали, колика-толика је била, али је увек била плата, могло је некако да се живи. Радници „Амбалаже“ некада су били међу боље плаћенима у систему холдинга. „Фармација“ и „Боје“ су биле ту негде на врху, па „Заштита биља“, али смо и ми добро пролазили. Док све то није почело да се руши, живело се од рада и од своје плате - истиче Перић.

Почетком кризе деведесетих година и санкцијама, холдинг претрпљује тешке ударце. Појединачни погони почињу правно да се раздвајају. Током процеса приватизације државног капитала у Шапцу, фабрику купује Концерн „Фармаком М.Б“. Почетком 2014. године долази до финансијског краха читавог Концерна. Пошто је била део истог правног тела, судбина Зорка Ексе била је везана за матичну компанију. Производња је потпуно обустављена, радници су остали без посла, а имовина је касније ушла у дуготрајне процесе банкрота и распродаје кроз стечајни поступак целог концерна.

Приватизација и крај „Амбалаже“
После распада Југославије радници су покушавали да одрже производњу. Изгубљени су поједини купци, али су, према сећању Перића, увођени алтернативни програми, преправљане машине како би се одговорило потребама тржишта.

- Морали смо да се сналазимо и да радимо како бисмо зарадили плату. Онда је 2000-тих дошла приватизација. Некадашња Зоркина „Екструдирана амбалажа“ је угашена као посебно правно лице и постала део „Фармакома“, односно његове дирекције. Делатност је остала иста, ништа се није променило у производњи само је називу фирме додато Концерн Фармаком М.Б. Шабац – Zorka EXA“. И после приватизације суштински се за нас раднике ништа није драстично променило, наставили смо да радимо и примамо плату, делили јубиларне награде, годишњи одмори су остали у истом обиму, нису били смањени. Али, када је 2015. године „Фармаком“ престао са радом, радници су остали без посла. Отишли смо на биро и после тога тражили нова радна места. Ја сам се касније запослио код другог послодавца, такође у производњи амбалаже, у приватном сектору. Значи, остао сам у својој струци - прича наш саговорник.

Синдикат и права радника
Синдикално удруживање било је доста развијено 70. и 80-тих година прошлог века. Свака Зоркина фабрика имала је свој раднички синдикат, а Светислав Перић је 15 година био на челу оног у Зоркиној фабрици амбалаже.

- Радници су се борили за своја права многа од њих успевали и да сачувају. И у каснијем радном окружењу, после приватизације, односи са послодавцем били су коректни. Организовали смо рекреативне активности, ишли на спортске игре -

Колеге и успомене
Иако је од одласка из „Зорке“ прошло више година, Перић је и даље у контакту са некадашњим колегама.

- Чешће се чујемо него видимо. Али нађе се време да понекад одемо на кафу и тада се најчешће присећамо времена проведеног на послу. Зато је сваки сусрет леп, испричамо се, и баш се обрадујем кад сретнем неког од бивших колега - наводи Светислав Перић, некадашњи радник „Зорка - екструдиране амбалаже.“