Радина Пајић

Не постоји довољно добар нити лак начин да се опростимо од драге нам особе као што је и тешко да се може једним кратким текстом рећи све што се жели или треба, али ипак…

Неки ће је памтити као Живадинову ћерку, неки као учитељицу Радину, али сви ћемо је памтити као жену изузетне снаге, воље, као жену која никада није одустајала у борби за оно и оне које је волела иако је живот није мазио.

И нећу говорити о томе шта није волела, већ напротив.

Њена највећа љубав и они за које и због којих је живела су били њена породица. Остала је релативно рано без свог супруга Славка, али све ове године држала ју је бескрајна љубав према њеном сину, снахи, унуку и праунукицама које су јој биле велика радост. Са огромном љубављу је показивала сваки видео снимак њиховог одрастања. До последњег дана је мислила на све њих, радовала се њиховим радостима, размишљала чиме да их обрадује, бринула да ли ће падати киша или ће бити сунчан дан јер крштава се најмлађа праунука. И било је сунчано, и била је срећна… То је била наша Радина.

Осим љубави коју је гајила за своју децу несебична је била и у љубави према својим ђацима и пријатељима.

Учитељица Радина је била и остала за многе генерације ученика симбол Јанкове школе. Своју професију је волела, радила са пуно знања и љубави, остајала везана за своје ученике и када су одрастали, радовала се заједно са њима њиховим успесима, дипломама, женидбама, удајама, приновама.

Радни век је провела у Јанковој школи. Била је сјајан колега, сарадник, професионалац, а са својим колегиницама Слободанком и Бубом до краја свог живота остала пријатељ.

Сигурна сам да је многи никада неће заборавити, а да ће нас Она негде одозго, са неба… гледати, пратити, бринути и ако се може ПОМАГАТИ.

Драга учитељице Радина, нека Вам је лака земља и почивајте у миру.