СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ТРАГАТИ, ЧУВАТИ И САЧУВАТИ
У трагању и ишчекивању нових сазнања, године просто лете и оно што је данас ,,ново“ врло брзо постаје део прошлости и неминовно одлази у заборав. Никада не знам на какав ћу нов податак или фотографију налетети и тако већ четири деценије а нових података о старим збивањима има још пуно, пуно. Данас када је темпо живота све бржи а број дневних збивања у граду далеко већи у односу на нека ранија времена Шабац би требао да има десетине хроничара који би све то забележили и чували за будућност. Морамо признати да има и оних који би волели да се неке ствари што пре забораве. Срећом пракса је показала да истина кад тад исплива на површину. На жалост, мислим да ћемо за будућност мало оставити забележеног од овог изобиља догађаја из техничких ралога.
Данашње нове технологије јесу брзе али нису трајне а старим време трајања истиче. Трајност видео касета ближи се крај , колор негатив филмова је свега неколико година, колор фотографија око 30 година, дигиталних записа на дисковима 10 -15 година у зависности од квалитета ЦД и брзине резања. Подаци о трајности дигиталних података оријентациони су и ми данас немамо сигурни медиј на којем би могли да забележимо и сачувамо слику и тон за наредних 100 година. Све ово наводим из личног искуства и нажалост проблема. ВХС касете које сам снимао пре 30 година сада пребацујем на дискове јер на видео тракама већ почиње демагнетизација и слика губи квалитет. Негатив колор филмови стари 10 година већ су избледели. Магнетофонске траке старе 30 година још су сачуване (зависно од квалитета) али код њих долази до мешања аудио канала. Време је показало и доказало да су најтрајнији аудио записи на грамофонским плочама и фотографски записи на црно белим филмовима. Данас ми те филмове и фото папир на жалост не користимо. Треба знати да је фотографија вечна само ако се црно бела фотографија хемијски обради да буде у сепији. Тај додатни поступак већ израђене црно беле фотографије зове се тонирање. Коришћен је код нас до око 1980. када је колор фотографија почела да потискује црно белу. Сличном техником су рађене оне старе фотографије браон боје, снимљене од пре 1900. - 1940. године. Тониране фотографије се могу унуштити само механички. У њима су заустављени сви хемијски процеси , који у другим фотографијама трају све до њиховог уништења, односно губитка слике на фото папиру. Треба да знате да од данашњих колор фотографија за педесет година остаће само бледа жућкаста слика. Исти случај је и са филмским снимцима. Гледајте тв емисију ,,Трезор“ или старе колор филмове снимане пре четрдесет, педесет година и уочићете знатно смањење колора. Век очувања колора код дија филмова далеко је дужи него код колор негатива али њих код нас нема у продаји.
Када све ово сагледамо можемо да констатујемо да су нам оне старе технологије омогућиле да данас видимо какви су нам били дедови и прадедови. Штампарска техника је трајнија од фотографске али она излази из оквира наших материјалних могућности. Услови чувања старог архивског материјала на наведеним дедијима као што су светлост, температура, валажност ваздуха, посебна су прича. Можемо само очекивати откриће неке нове технологије која ће нам омогућити да наше видео и аудио записе дуже или вечно сачувамо. Због свих тих проблема ја морам да чувам арсенал старих, материјално безвредних видео рекордера, магнетофона, кино пројектора за разне филмске формате, како би старе записе пребацио у дигитални формат. Сва та техничка средства морају повремено да се ставе у функцију ради очувања механизма.
Бити хроничар не значи само прикупљати податке већ их и сачувати за будућност. Постоје целе студије о чувању видео и аудио записа а овај текст сам написао да бих вам скренуо пажњу на трајност онога што бележите са жељом да вам остане трајна успомена. Ваше данашње дивне колор фотографије након двадесет, тридесет година имаће само једну боју, као моје које сам снимио 1983. године у Мачви на Бубањи. Али немојте да се разочарате због ове болне истине. Снимајте и даље али чувајте фотографије од светла и влаге. Проблем очувања је исти у целом свету и временом ће морати бити решен.
Најстарије фотографије које су по мом сазнању снимљене у Шапцу старе су око 143 године и налазе се у Народној библиотеци Србије. Упоређивао сам три фотографије из 1869. године снимљене пред црквом у Шапцу, место односно углове снимања, личности на фотографијама и потпис фотографа и дошао до следећег закључка.
Све три фотографије снимио је чешки фотограф М. Клемпфнер. На два снимка јасно се види велика капија на уласку у Шабачку цркву. Испод три прозора види се мермерна плоча која и данас постоји на зиду према улици. На једној од фотографија је име чешког фотографа Мориса Клемпфнера који је у Србији фотографисао половином 19. века. Србију напустио 1878. године. Облик венца на каменој капији говори да су снимци направљени са малим временским размаком и из из истог угла. Једна од фотографија приказује свадбу. Обратите пажњу на одећу мушкараца. Младенци се налазе у првом плану фотографије док испод капије стоји мушкарац у црној униформи са упртачима кајиша на којем се налази подужи нож. Прва униформисана и наоружана лица у Шапцу били су ноћни стражари које је установио Димитрије Главинић, председник града Шапца од 1866. до 1867. године. На фотографији са натписом М. Клемпфнер и другој рађеној као вињета налазе се исте особе. У средини је књаз и први краљ Србије Милан Обреновић ВИ након што је Србија стекла независност 1878. године. Око њега су чланови Намесништва јер је Милан у то време био малолетан. Краљ Милан Обреновић, унук Јеврема Обреновића, рођен је 1854. године. Десно од Милана стоји његов п. пуковник, а даље десно је епископ шабачко ““ ваљевски Мојсеј од 1868. до 1874г. ( пре монашења Максим Вересић ). Ово је први пут да се ове старе фотографије објављују на страницама шабачке штампе. Четврта фотографија на којој је приказана шабачка тврђава вероватно је из истог периода и од истог фотографа. Ове најстарије фотографије снимљене у Шапцу сачуване су од пропадања захваљујући томе што су рађене у техници сепије. Ви снимајте и даље, јер оно што није забележено, није се ни догодило.
Данашње нове технологије јесу брзе али нису трајне а старим време трајања истиче. Трајност видео касета ближи се крај , колор негатив филмова је свега неколико година, колор фотографија око 30 година, дигиталних записа на дисковима 10 -15 година у зависности од квалитета ЦД и брзине резања. Подаци о трајности дигиталних података оријентациони су и ми данас немамо сигурни медиј на којем би могли да забележимо и сачувамо слику и тон за наредних 100 година. Све ово наводим из личног искуства и нажалост проблема. ВХС касете које сам снимао пре 30 година сада пребацујем на дискове јер на видео тракама већ почиње демагнетизација и слика губи квалитет. Негатив колор филмови стари 10 година већ су избледели. Магнетофонске траке старе 30 година још су сачуване (зависно од квалитета) али код њих долази до мешања аудио канала. Време је показало и доказало да су најтрајнији аудио записи на грамофонским плочама и фотографски записи на црно белим филмовима. Данас ми те филмове и фото папир на жалост не користимо. Треба знати да је фотографија вечна само ако се црно бела фотографија хемијски обради да буде у сепији. Тај додатни поступак већ израђене црно беле фотографије зове се тонирање. Коришћен је код нас до око 1980. када је колор фотографија почела да потискује црно белу. Сличном техником су рађене оне старе фотографије браон боје, снимљене од пре 1900. - 1940. године. Тониране фотографије се могу унуштити само механички. У њима су заустављени сви хемијски процеси , који у другим фотографијама трају све до њиховог уништења, односно губитка слике на фото папиру. Треба да знате да од данашњих колор фотографија за педесет година остаће само бледа жућкаста слика. Исти случај је и са филмским снимцима. Гледајте тв емисију ,,Трезор“ или старе колор филмове снимане пре четрдесет, педесет година и уочићете знатно смањење колора. Век очувања колора код дија филмова далеко је дужи него код колор негатива али њих код нас нема у продаји.
Када све ово сагледамо можемо да констатујемо да су нам оне старе технологије омогућиле да данас видимо какви су нам били дедови и прадедови. Штампарска техника је трајнија од фотографске али она излази из оквира наших материјалних могућности. Услови чувања старог архивског материјала на наведеним дедијима као што су светлост, температура, валажност ваздуха, посебна су прича. Можемо само очекивати откриће неке нове технологије која ће нам омогућити да наше видео и аудио записе дуже или вечно сачувамо. Због свих тих проблема ја морам да чувам арсенал старих, материјално безвредних видео рекордера, магнетофона, кино пројектора за разне филмске формате, како би старе записе пребацио у дигитални формат. Сва та техничка средства морају повремено да се ставе у функцију ради очувања механизма.
Бити хроничар не значи само прикупљати податке већ их и сачувати за будућност. Постоје целе студије о чувању видео и аудио записа а овај текст сам написао да бих вам скренуо пажњу на трајност онога што бележите са жељом да вам остане трајна успомена. Ваше данашње дивне колор фотографије након двадесет, тридесет година имаће само једну боју, као моје које сам снимио 1983. године у Мачви на Бубањи. Али немојте да се разочарате због ове болне истине. Снимајте и даље али чувајте фотографије од светла и влаге. Проблем очувања је исти у целом свету и временом ће морати бити решен.
Најстарије фотографије које су по мом сазнању снимљене у Шапцу старе су око 143 године и налазе се у Народној библиотеци Србије. Упоређивао сам три фотографије из 1869. године снимљене пред црквом у Шапцу, место односно углове снимања, личности на фотографијама и потпис фотографа и дошао до следећег закључка.
Све три фотографије снимио је чешки фотограф М. Клемпфнер. На два снимка јасно се види велика капија на уласку у Шабачку цркву. Испод три прозора види се мермерна плоча која и данас постоји на зиду према улици. На једној од фотографија је име чешког фотографа Мориса Клемпфнера који је у Србији фотографисао половином 19. века. Србију напустио 1878. године. Облик венца на каменој капији говори да су снимци направљени са малим временским размаком и из из истог угла. Једна од фотографија приказује свадбу. Обратите пажњу на одећу мушкараца. Младенци се налазе у првом плану фотографије док испод капије стоји мушкарац у црној униформи са упртачима кајиша на којем се налази подужи нож. Прва униформисана и наоружана лица у Шапцу били су ноћни стражари које је установио Димитрије Главинић, председник града Шапца од 1866. до 1867. године. На фотографији са натписом М. Клемпфнер и другој рађеној као вињета налазе се исте особе. У средини је књаз и први краљ Србије Милан Обреновић ВИ након што је Србија стекла независност 1878. године. Око њега су чланови Намесништва јер је Милан у то време био малолетан. Краљ Милан Обреновић, унук Јеврема Обреновића, рођен је 1854. године. Десно од Милана стоји његов п. пуковник, а даље десно је епископ шабачко ““ ваљевски Мојсеј од 1868. до 1874г. ( пре монашења Максим Вересић ). Ово је први пут да се ове старе фотографије објављују на страницама шабачке штампе. Четврта фотографија на којој је приказана шабачка тврђава вероватно је из истог периода и од истог фотографа. Ове најстарије фотографије снимљене у Шапцу сачуване су од пропадања захваљујући томе што су рађене у техници сепије. Ви снимајте и даље, јер оно што није забележено, није се ни догодило.
Најновији број
18. април 2024.
