БЕЈРУТ - ЈУЧЕ И ДАНАС

У Бејрут стижемо увече. Дочекује нас топлим медитеранским ваздухом. И мирисом Истока. Феникс изронио из пепела.
Са првим јутарњим сунцем нестаде чаролије! Пред нама је неки други град; препознатљив и непрепознатљив, са остацима несталог и блеском насталог. Кренућемо од оног првог, блиставог мегалополиса. Од Бејрута “бифор вор“ - како кажу његови житељи“¦
Либан припада Блиском истоку и у преводу његово име значи “млеко и мед“. Смештен између Сирије и Израела, ова земља без пустиње лежи на слатководним изворима. Либан има два планинска масива: Либан и Антилибан са највишим врхом од 3088 метара. Између тих, кедровима и маслинама покривених планина, протеже се 170 километара дугачка и плодна Долина Бека. Трећи и најдарежљивији сусед му је Средоземно море са претежно песковитом обалом. Поред мањих, Либан има и две велике реке Литани и Оронтес. Природа је према овој земљи била великодушна; Море, планине, шуме, реке, стога не чуди што Либанци за неких четрдесетак минута могу да се окупају у мору и скијају на неком од увек снегом покривених планинских врхова (из купаћих костима правац на скије и обрнуто).
Као природа према земљи, тако су и Либанци широкогрудо пружили уточиште људима свих раса и националности. Чим се изађе на његове улице, неминован је сусрет са црнцима, белцима, Азијатима. Либанци се као народ донекле разликују од осталих Арапа: мало који од њих носи бркове, супруге са својим мужевима седе испред кафане ““ забрађене и у великом броју риђокосе.
Није чудо, рећи ће онај који познаје историју Либана“¦