НАШИ У ДИЈАСПОРИ
ЦЕРСКИ ВОЋЊАЦИ И АМЕРИЧКА ВИНА
Током седмогодишњих путовања по Америци и Канади, у контактима са нашим људима, Шапчанима и Подринцима, боравак у Рочестеру, граду на северо-западу Америчке Савезне Државе Њујорк, у гостима код Милисава - Мајка Тадића, у Шапцу познатијег као Тадија, инжењера, иноватора, власника фирме „Антекс“ и ресторана са специјалном кухињом и одабраним винима, и дегустатора племенитог пића, и његове породице, на вашег репортера, путника-намерника, оставио је један од најупечатљивијих утисака.
У Рочестеру сам провео непуна четири дана, али и то је било више него довољно да се упознам са многобројним пословима и невероватном енергијом Милисава Тадића, човека који још увек сања своје детињство на шабачким улицама, свој Камичак и калемљење воћа са дедом Милисавом Марићом, мајчиним оцем из Беле Реке (по коме и носи име), на падинама Цера. Почнимо редом...
Милисав Тадић рођен је у Белој Реци 13. октобра 1950. године. Отац Драгутин био је запослен у Шумском газдинству „Борања“ из Лознице. У Шабац се Тадијина породица доселила када је он напунио годину дана. Основно образовање стекао је у шабачким школама „Милева Косовац“ и „Вук Караџић“.
Техничку школу - машински смер - завршио је са одличним успехом 1969. године у Шапцу. Школски другови: Љубодраг Раденковић - Мишел, Урош Станић, каснији кум, Бранко Јеличић, Влада Јанковић - Прћа, Слободан Мишковић и многи други, остали су му у незаборавној успомени. Војно-техничку академију у Пули похађао је са још четворицом Шапчана. Академију је напустио после две године. Није био, каже, човек усмереног духа и дисциплине, већ ширине и самосталне воље. По повратку у Шабац, запослио се у тада највећој градској фабрици, неизбежној ХИ “Зорка“, али је, после 15 дана, посао морао да напусти, јер је неко други „имао бољу везу“. У чекању на посао, који би одговарао његовом знању, таленту и неисцрпној енергији, био је приморан да слаже чуњеве у куглани ондашњег Дома ЈНА. Изненада је преломио у себи, одлучио и - отишао у Беч 1973. године. У главни град Аустрије дошао је са само 100 марака и 20 долара. Убрзо је, срећом, упознао Маира Гуентхера, Бечлију, који га је запослио на бензинској пумпи. Све остало време проводио је у Фабрици намештаја ЈОСЦХ ЛУЕЦКЕМ, као помоћни радник на склапању кухиња и других елемената од дрвета, за домаћинства.
Успех проналазача и менаџера
После неуспешног кратког брака, 1976. године, дошао је у Америку, код сестре Стане, у Чикаго. У почетку је радио у лабораторији ЦОНН ЦРАНЕ ИНТЕРНАТИОНАЛ компаније, која се бави леповањем - процесом којим се обезбеђују савршено глатке површине разних врста материјала - а после четири године прешао је у Институт за конструкцију алата. Радио је дизајн за неколико врста алата. Пошто је брзо напредовао у струци, Фирма га је послала на терен, по разним градовима Америке, да решава тешкоће које би се јавиле у току рада, у њеним преставништвима. Тако је постао први странац у историји Компаније који је добио посао представника Фирме са великим овлашћењима. Овим послом бавио се у Питсбургу, где је, за 12 месеци, норму премашио три пута, потом и у Бафалу, где је пословне задатке, опет, остварио са учинком вишеструко већим од предвиђеног. Стално напредовање у струци, није промакло надлежним у Компанији и она Мајка Тадића поставља за свог менаџера за западни део државе Њујорк, у Рочестеру.
Био је у овом граду годину дана, реч је - значи - о 1985-ој, када је упознао Андреу Хаџи Микадакис, православну Гркињу, лепу, нежну и племениту жену за коју је „од првог дана знао да је она права“. Исте године Милисав - Мајк Тадић и Андреа Микадакис су се венчали у Националном парку у Калифорнији, у Краљевском кањону, у Грчкој православној цркви. Кум на венчању им је био Урош Станић, који је - специјално за ту прилику - допутовао из Шапца и Југославије. Станић је крстио и кћер Катарину, рођену у августу 1986. године.
Немирног духа, увек у потрази за нечим новим, за изазовима, сазнањима и доказивањем, решио је да у Рочестеру отвори сопствену фирму. Почео је од једне машине за леповање у малом, изнајмљеном простору, а данас - после 16 година - поседује Фирму АНТЕЏ са 70 запослених, који раде у три смене, и 20-так најсавременијих, скоро набављених машина за леповање. Машине је купио у Италији и тренутно их у Америци има само Мајкова фирма. Поред осталих, „Антекс“ послује са индустријским гигантима попут ГЕНЕРАЛ МОТОРС-а, КОДАК-а, ФОРД-а... Са „Генерал моторсом“, на пример, има неограничени уговор. Највише због тога, што је у производњи - леповању једног дела бензинске пумпе за аутомобилску индустрију - захваљујући Тадијиној иновацији, обезбеђен највиши квалитет, а шкарт скоро сасвим избегнут. У „Антексу“ се лепују и метални производи за медицинску опрему и друге индустрије. Супруга Андреа је потпредседник Фирме, тако да је она у стопостотном власништву породице Тадић.
Власник ресторана и колекционар вина
Своју немирну природу, Милисав је, током времена, све више преносио и на супругу, иначе тиху, одмерену и повучену жену. Тако је, уз њену подршку, а после дугих размишљања, процена и припрема, одлучио да отвори ексклузивни ресторан у Рочестеру. Сакупљањем вина, ретких и квалитетних врста, почео је да се бави још 1982. године. Истовремено, такође из хобија и љубави понете још из детињства, почео је да кува и спрема храну у разним видовима и облицима. Припремао је специјалитете и експериментисао са познатим јелима, не само из Европе и Америке, него и Азије и Африке. Тако је створио неку врсту сопствене кухиње, за коју многи од гостију његовог ресторана ТАДИЋ ГРИЛЛ, сматрају да је ексклузивна.
Тадијин деда по мајци, Милисав, био је чувени воћар. По падинама и у забитима Цера, калемио је воћке само за своју душу. Много пре него што су се на тржишту, у специјализованим радњама и на пијацама за продају воћа, појавиле брескве са глатком опном (мешавине брескве и шљиве), Милисав их је јео код свог деде у Белој Реци. На своја специјална калемљења воћа, деда је често водио и унука-имењака. Милисав Тадић из Рочестера, у Америци, уверен је да све што данас зна о винима и свему другом везаним за воће и прерађевине од њих, носи са собом из детињства, из времена када је са дедом калемио дивље воће по вољеној планини - Церу.
„Тадић грилл“ ресторан Милисав је отворио у ЊАТЕР СТРЕЕТ-у, готово у центру града, на месту где је раније била угледна рочестерска кафана са називом истим као и улица у којој се налазила. Она је изгорела у пожару 1997. године и Милисав и Андреа Тадић су је закупили 1998. У реновирање новог, свог ресторана, уложили су знатна средства. Ресторан је урађен у класичном грчком стилу са стубовима који подсећају на дорске. Зидове украшавају слике познатих америчких, канадских и грчких ликовних уметника. У посебној одаји - само за специјалне госте и прилике - налазе се две прелепе иконе Исуса Христа и Богородице, урађене у сребру и злату, рад Питера Зоудиса, а још две његове уметничке творевине - Акрополис и лик Александра Македонског - красе велику салу ресторана, који може да угости више од 100 посетилаца. Задужено да о њима, њиховом опуштању и уживању, уз одабрану храну и пиће, брине, је - 40 конобара, кувара, бармена и других професија, специјалиста за ову врсту ресторана. „Тадић грилл“ има и специјалног службеника за контролу вина. Милисављев ресторан, у ствари, уз добру кухињу, познат је и престижан најпре, по колекцији најбољих вина, углавном из Америке, Италије, Француске... Гости имају на располагању, у 9.000 бутељки, око 650 различитих врста вина. Цена им је: од 20 до 7.000 долара по флаши. Највише се - каже Тадија - продају вина од 200 до 300 долара.
Било ко од познатијих људи из света политике, бизниса или филма, из Америке и света, да посети Рочестер, обавезно дође и у „Тадић грилл“, на обед и - вино. Ресторан је, и званично, неколико пута проглашаван за најбољи у Рочестеру и овом делу државе Њујорк.
Остварење дечачког сна
Уз породицу, која му је на првом месту, Милисав - Мајк Тадић највише воли да, у слободно време, кад је леп дан, провоза своју „Корвету“ побрђима уз језеро ЦАНАДАИГУА, који подсећају на простор између Цера и Дрине. Ту воли да се осами и сећа сна из детињства и ране младости. Као дечак, волео је да чита књиге Џорџа Фенимора Купера: „Последњи Мохиканац“, „Доживљаји кожне чарапе“, и друге. Радња у тим романима одигравала се управо на просторима где он сада долази. Сањао је, онда, да једном посети и види та места. Судбина је хтела да се дечји сан Милисава Тадића из шабачког Камичка оствари у мери, већој од жељене. На обалу језера „Цанадаигуа“ долази и са супругом и кћерком. Оне су срећне кад виде колико му је драго да ту проводи слободне тренутке, којих нема превише. Напротив. Рад на два места, у „Антексу“, и у Ресторану, захтева вишечасовно радно време сваког дана. За сада Мајк у томе - захваљујући својој огромној, скоро невероватној енергији - са лакоћом успева. Свестан је и да таквим темпом неће моћи целог живота. Зато се већ припрема за то веме. Са Андреом одлази на оперске представе; опет, као и у детињству и младости у Шапцу, кад и најмање времена има, чита; и - пуно се дружи са јединицом Катарином, која похађа 9-ти разред приватне ХАРЛY СЦХООЛ. Њен дар за сликање, заједно са супругом Андреом, у потпуности подржава, и омогућује јој да га што више развије. У томе - у њеном одрастању, уметничком усавршавању и могућим достигнућима у тој области живота - некадашњи дечак са шабачке калдрме, Милисав Тадић, види своју будућност и сврху овоземаљског постојања.
“Глас Подриња“, 21. март 2002.
У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА
Мајк Тадић напустио је Рочестер, продао фирму за леповање делова за аутомобилску индустрију и медицину, и ресторан и са супругом Андреом се преселио у Лас Вегас. Овде живе већ неко време и Мајк ради за екслузивну фирму БАРТОЛОТА, за Хотел вина. По својој процени набавља најквалитетнија вина из Италије и Шпаније. Први је стручњак те врсте у фирми. Доста путује, у сталном је контакту са племенитим пићем, и тако у попуности остварује свој сан из детињства, када је са дедом калемио воћњаке и правио вина на обронцима Цера у Белој Реци.
Кћерка Катарина ја завршила прстижни Колумбија универзитет у Њујорку и сада у том граду живи и ради као дипломирани дизајнер.
У Рочестеру сам провео непуна четири дана, али и то је било више него довољно да се упознам са многобројним пословима и невероватном енергијом Милисава Тадића, човека који још увек сања своје детињство на шабачким улицама, свој Камичак и калемљење воћа са дедом Милисавом Марићом, мајчиним оцем из Беле Реке (по коме и носи име), на падинама Цера. Почнимо редом...
Милисав Тадић рођен је у Белој Реци 13. октобра 1950. године. Отац Драгутин био је запослен у Шумском газдинству „Борања“ из Лознице. У Шабац се Тадијина породица доселила када је он напунио годину дана. Основно образовање стекао је у шабачким школама „Милева Косовац“ и „Вук Караџић“.
Техничку школу - машински смер - завршио је са одличним успехом 1969. године у Шапцу. Школски другови: Љубодраг Раденковић - Мишел, Урош Станић, каснији кум, Бранко Јеличић, Влада Јанковић - Прћа, Слободан Мишковић и многи други, остали су му у незаборавној успомени. Војно-техничку академију у Пули похађао је са још четворицом Шапчана. Академију је напустио после две године. Није био, каже, човек усмереног духа и дисциплине, већ ширине и самосталне воље. По повратку у Шабац, запослио се у тада највећој градској фабрици, неизбежној ХИ “Зорка“, али је, после 15 дана, посао морао да напусти, јер је неко други „имао бољу везу“. У чекању на посао, који би одговарао његовом знању, таленту и неисцрпној енергији, био је приморан да слаже чуњеве у куглани ондашњег Дома ЈНА. Изненада је преломио у себи, одлучио и - отишао у Беч 1973. године. У главни град Аустрије дошао је са само 100 марака и 20 долара. Убрзо је, срећом, упознао Маира Гуентхера, Бечлију, који га је запослио на бензинској пумпи. Све остало време проводио је у Фабрици намештаја ЈОСЦХ ЛУЕЦКЕМ, као помоћни радник на склапању кухиња и других елемената од дрвета, за домаћинства.
Успех проналазача и менаџера
После неуспешног кратког брака, 1976. године, дошао је у Америку, код сестре Стане, у Чикаго. У почетку је радио у лабораторији ЦОНН ЦРАНЕ ИНТЕРНАТИОНАЛ компаније, која се бави леповањем - процесом којим се обезбеђују савршено глатке површине разних врста материјала - а после четири године прешао је у Институт за конструкцију алата. Радио је дизајн за неколико врста алата. Пошто је брзо напредовао у струци, Фирма га је послала на терен, по разним градовима Америке, да решава тешкоће које би се јавиле у току рада, у њеним преставништвима. Тако је постао први странац у историји Компаније који је добио посао представника Фирме са великим овлашћењима. Овим послом бавио се у Питсбургу, где је, за 12 месеци, норму премашио три пута, потом и у Бафалу, где је пословне задатке, опет, остварио са учинком вишеструко већим од предвиђеног. Стално напредовање у струци, није промакло надлежним у Компанији и она Мајка Тадића поставља за свог менаџера за западни део државе Њујорк, у Рочестеру.
Био је у овом граду годину дана, реч је - значи - о 1985-ој, када је упознао Андреу Хаџи Микадакис, православну Гркињу, лепу, нежну и племениту жену за коју је „од првог дана знао да је она права“. Исте године Милисав - Мајк Тадић и Андреа Микадакис су се венчали у Националном парку у Калифорнији, у Краљевском кањону, у Грчкој православној цркви. Кум на венчању им је био Урош Станић, који је - специјално за ту прилику - допутовао из Шапца и Југославије. Станић је крстио и кћер Катарину, рођену у августу 1986. године.
Немирног духа, увек у потрази за нечим новим, за изазовима, сазнањима и доказивањем, решио је да у Рочестеру отвори сопствену фирму. Почео је од једне машине за леповање у малом, изнајмљеном простору, а данас - после 16 година - поседује Фирму АНТЕЏ са 70 запослених, који раде у три смене, и 20-так најсавременијих, скоро набављених машина за леповање. Машине је купио у Италији и тренутно их у Америци има само Мајкова фирма. Поред осталих, „Антекс“ послује са индустријским гигантима попут ГЕНЕРАЛ МОТОРС-а, КОДАК-а, ФОРД-а... Са „Генерал моторсом“, на пример, има неограничени уговор. Највише због тога, што је у производњи - леповању једног дела бензинске пумпе за аутомобилску индустрију - захваљујући Тадијиној иновацији, обезбеђен највиши квалитет, а шкарт скоро сасвим избегнут. У „Антексу“ се лепују и метални производи за медицинску опрему и друге индустрије. Супруга Андреа је потпредседник Фирме, тако да је она у стопостотном власништву породице Тадић.
Власник ресторана и колекционар вина
Своју немирну природу, Милисав је, током времена, све више преносио и на супругу, иначе тиху, одмерену и повучену жену. Тако је, уз њену подршку, а после дугих размишљања, процена и припрема, одлучио да отвори ексклузивни ресторан у Рочестеру. Сакупљањем вина, ретких и квалитетних врста, почео је да се бави још 1982. године. Истовремено, такође из хобија и љубави понете још из детињства, почео је да кува и спрема храну у разним видовима и облицима. Припремао је специјалитете и експериментисао са познатим јелима, не само из Европе и Америке, него и Азије и Африке. Тако је створио неку врсту сопствене кухиње, за коју многи од гостију његовог ресторана ТАДИЋ ГРИЛЛ, сматрају да је ексклузивна.
Тадијин деда по мајци, Милисав, био је чувени воћар. По падинама и у забитима Цера, калемио је воћке само за своју душу. Много пре него што су се на тржишту, у специјализованим радњама и на пијацама за продају воћа, појавиле брескве са глатком опном (мешавине брескве и шљиве), Милисав их је јео код свог деде у Белој Реци. На своја специјална калемљења воћа, деда је често водио и унука-имењака. Милисав Тадић из Рочестера, у Америци, уверен је да све што данас зна о винима и свему другом везаним за воће и прерађевине од њих, носи са собом из детињства, из времена када је са дедом калемио дивље воће по вољеној планини - Церу.
„Тадић грилл“ ресторан Милисав је отворио у ЊАТЕР СТРЕЕТ-у, готово у центру града, на месту где је раније била угледна рочестерска кафана са називом истим као и улица у којој се налазила. Она је изгорела у пожару 1997. године и Милисав и Андреа Тадић су је закупили 1998. У реновирање новог, свог ресторана, уложили су знатна средства. Ресторан је урађен у класичном грчком стилу са стубовима који подсећају на дорске. Зидове украшавају слике познатих америчких, канадских и грчких ликовних уметника. У посебној одаји - само за специјалне госте и прилике - налазе се две прелепе иконе Исуса Христа и Богородице, урађене у сребру и злату, рад Питера Зоудиса, а још две његове уметничке творевине - Акрополис и лик Александра Македонског - красе велику салу ресторана, који може да угости више од 100 посетилаца. Задужено да о њима, њиховом опуштању и уживању, уз одабрану храну и пиће, брине, је - 40 конобара, кувара, бармена и других професија, специјалиста за ову врсту ресторана. „Тадић грилл“ има и специјалног службеника за контролу вина. Милисављев ресторан, у ствари, уз добру кухињу, познат је и престижан најпре, по колекцији најбољих вина, углавном из Америке, Италије, Француске... Гости имају на располагању, у 9.000 бутељки, око 650 различитих врста вина. Цена им је: од 20 до 7.000 долара по флаши. Највише се - каже Тадија - продају вина од 200 до 300 долара.
Било ко од познатијих људи из света политике, бизниса или филма, из Америке и света, да посети Рочестер, обавезно дође и у „Тадић грилл“, на обед и - вино. Ресторан је, и званично, неколико пута проглашаван за најбољи у Рочестеру и овом делу државе Њујорк.
Остварење дечачког сна
Уз породицу, која му је на првом месту, Милисав - Мајк Тадић највише воли да, у слободно време, кад је леп дан, провоза своју „Корвету“ побрђима уз језеро ЦАНАДАИГУА, који подсећају на простор између Цера и Дрине. Ту воли да се осами и сећа сна из детињства и ране младости. Као дечак, волео је да чита књиге Џорџа Фенимора Купера: „Последњи Мохиканац“, „Доживљаји кожне чарапе“, и друге. Радња у тим романима одигравала се управо на просторима где он сада долази. Сањао је, онда, да једном посети и види та места. Судбина је хтела да се дечји сан Милисава Тадића из шабачког Камичка оствари у мери, већој од жељене. На обалу језера „Цанадаигуа“ долази и са супругом и кћерком. Оне су срећне кад виде колико му је драго да ту проводи слободне тренутке, којих нема превише. Напротив. Рад на два места, у „Антексу“, и у Ресторану, захтева вишечасовно радно време сваког дана. За сада Мајк у томе - захваљујући својој огромној, скоро невероватној енергији - са лакоћом успева. Свестан је и да таквим темпом неће моћи целог живота. Зато се већ припрема за то веме. Са Андреом одлази на оперске представе; опет, као и у детињству и младости у Шапцу, кад и најмање времена има, чита; и - пуно се дружи са јединицом Катарином, која похађа 9-ти разред приватне ХАРЛY СЦХООЛ. Њен дар за сликање, заједно са супругом Андреом, у потпуности подржава, и омогућује јој да га што више развије. У томе - у њеном одрастању, уметничком усавршавању и могућим достигнућима у тој области живота - некадашњи дечак са шабачке калдрме, Милисав Тадић, види своју будућност и сврху овоземаљског постојања.
“Глас Подриња“, 21. март 2002.
У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА
Мајк Тадић напустио је Рочестер, продао фирму за леповање делова за аутомобилску индустрију и медицину, и ресторан и са супругом Андреом се преселио у Лас Вегас. Овде живе већ неко време и Мајк ради за екслузивну фирму БАРТОЛОТА, за Хотел вина. По својој процени набавља најквалитетнија вина из Италије и Шпаније. Први је стручњак те врсте у фирми. Доста путује, у сталном је контакту са племенитим пићем, и тако у попуности остварује свој сан из детињства, када је са дедом калемио воћњаке и правио вина на обронцима Цера у Белој Реци.
Кћерка Катарина ја завршила прстижни Колумбија универзитет у Њујорку и сада у том граду живи и ради као дипломирани дизајнер.
Најновији број
18. април 2024.
