ЛИБАН
НИЈЕ ГРЕХ КАД ТЕ ДРУГИ ХРАНИ
Сутрадан путујемо у планинско место Деир ел Камар што у преводу значи “Манастир на месечини“.Његов творац, богат и образован, био је опчињен италијанском архитектуром, па је на обронку планине Шуф саградио место које је некада била важна тачка на путу свиле. Данас је град-музеј.
Док се пењемо, возач нашег аутобуса Амир, каже да је муслиман, и да се оженио хришћанком, а кад смо га упитали које вере ће му бити деца одговорио је: “Како буду желели нека се тако и определе!“ Додаје и то да је однос према религији у његовој земљи јединствен и да се у једној породици могу наћи припадници муслиманске и хришћанске вере.
Време је ручку, заустављамо се испред типично либанског ресторана.
Либанци имају богату и разноврсну трпезу; од предјела ту је: кромпир са преливом од белог лука, парадајз у разним облицима, риба... Табуле је неизбежна салата, а специјалитет је јело кибе ( житарице убачене између млевеног меса). Колачи су изузетно укусни и пикантни најчешће од бутера и пистаћа уместо ораха. Национално пиће је арак и служи се уз мезе.
За столом преко пута нас посматам два Либанца у црним оделима. Пост, (рамадан) налаже да се храна не узима током дана, па зато чим падне први мрак сви се ужурбају да што пре стигну кући на ““ ифтар, први оброк. Зато је чудно што је испред наших суседа постављено брдо хране.Још чудније је што су један другог - хранили!
Док се пењемо, возач нашег аутобуса Амир, каже да је муслиман, и да се оженио хришћанком, а кад смо га упитали које вере ће му бити деца одговорио је: “Како буду желели нека се тако и определе!“ Додаје и то да је однос према религији у његовој земљи јединствен и да се у једној породици могу наћи припадници муслиманске и хришћанске вере.
Време је ручку, заустављамо се испред типично либанског ресторана.
Либанци имају богату и разноврсну трпезу; од предјела ту је: кромпир са преливом од белог лука, парадајз у разним облицима, риба... Табуле је неизбежна салата, а специјалитет је јело кибе ( житарице убачене између млевеног меса). Колачи су изузетно укусни и пикантни најчешће од бутера и пистаћа уместо ораха. Национално пиће је арак и служи се уз мезе.
За столом преко пута нас посматам два Либанца у црним оделима. Пост, (рамадан) налаже да се храна не узима током дана, па зато чим падне први мрак сви се ужурбају да што пре стигну кући на ““ ифтар, први оброк. Зато је чудно што је испред наших суседа постављено брдо хране.Још чудније је што су један другог - хранили!
Најновији број
18. април 2024.
