НАШИ У ДИЈАСПОРИ
СВЕ ГОРАНОВЕ ЗВЕЗДЕ
Када у Америци и Канади проведете неко време, када вам све оно велико, својствено овом континенту: градови, булевари, улице, робне куће, путеви, салони, кола...“дођу преко главе“, онда већ при првим сусретом са Монтреалом - одахнете! Чим зађете у улице овог лепог града, доживите његову атмосферу, осећате се као да сте у Европи, као да сте код - куће.
У Канади, као највећи град Провинције Квебек, Монтреал и јесте, из било ког угла гледано, архитектуре зграда, тргова, квартова, миљеа, језика (говори се искључиво француски; одговориће вам и на енглеском, али не претерано љубазно), људи и њиховог понашања и, можда понајпре, због свог духа - европски град.
Из лепог, али амерички великог Торонта, стигао сам у чисти, сунцем окупани Монтреал, и то у сред зиме, када је овде, иначе, у то доба, веома хладно, са снегом који достиже висину и до два метра, и - одмах ми је у срцу било топлије. А још кад ме је на улазним вратима нове и у француском стилу саграђене куће, у једном од најлепших градских квартова (у непосредној близини су парк и језеро са дивљим гускама и паткама, са веверицама, базенима и спортским теренима) домаћин Горан Терзић, шабачко дете, син колеге Саве, музичког уредника Радио Шапца, после срдачног поздрава, питао: „колико остајеш?“ и на одговор: „два дана“, тренутно реаговао: „За тако кратко време није требало ни да долазиш„!, знао сам да сам међу својима, међу најближима, јер је то била најлепша добродошлица у мојим многобројним коначиштима код земљака на америчком континенту у последњих шест година...
Горан Терзић је у Канади нешто више од десет година, а један је од ретких наших млађих људи, релативно скоро приспелих на север Америке, који не само да ради у својој струци - дипломирани је електроинжењер и програмер - него је за ово време толико напредовао да је већ сада први човек у Канади за рачунаре великих система и међу првих пет, уопште, у свету компјутера. Терзић има 37 година и у пуном је стваралачком напону. Уз подршку супруге Весне, професора француског језика, која у слободно време, када није на послу у СИЕРСЕУ, и уз породицу, слика пејзаже завичаја, који су јој заувек остали у оку, и мртву природу, опет са темама из родног краја, Горан Терзић има све услове да постане један од водећих људи у свету рачунара на северноамеричком континенту. Компанија га, као свог првог представника, шаље да обави важне послове у Даласу, Лос Анђелесу, Бостону и другим америчким градовима, али и у Средњој и Јужној Америци и Африци.
И поред много обавеза на послу (Горан је, врло често, приморан да посао, телефонски и преко Е-маил-а, обавља и код куће) Терза - како га се његови вршњаци из Шапца по надимку сећају - увек нађе довољно времена да буде уз своје најдраже, супругу Весну и кћерку Јелену, која сада има 11 година и бројна признања са многих такмичења у знању, уметности и спорту. Много тога може нашироко да се пише о Горану Терзићу и његовој породици, о њиховим пријатељима у Монтреалу и широм Канаде, али овај скромни човек једва је прихватио да и оволико напишем. Није желео ни да се фотографише. Више је волео да фотографишем његову миљеницу ““ кћерку Јелену. Најкраће речено: за путника - намерника боравак у породици Терзић у Монтреалу више је него бити гост. То је - чиста радост.
“Глас Подриља“, 11. август 1999.
Јелена, девојчица које има
Огроман корак учинио је Горан Терзић када је из Шапца са супругом Весном кренуо у далеки свет са практично само два кофера и постигао успех и у професионалном и у личном животу. Притом је, како то само велики људи и могу, остао необично скроман. Његова жеља је била много израженија да пишем о његовој кћерки Јелени, изузетно надареној девјчици, како у школи, тако и у спорту и музици. То сам и учинио у “Гласу Подриња“ неколико недеља после текста о Горану Терзићу и његовој породици, не због његове жеље, него што је то Јелена итекако завредновала.
Текст преносим у скраћеној верзији:
“Са небеско плавим очима и лицем отворене чисте душе, Јелена очарава људе, све без разлике, а поготово оне које јој њена танана природа “препоручи“, са којима је још блискија и отворенија него у свакодневици. О каквој се девојчици ради, довољно је навести следеће податке:
Завршила је пети разред престижне школе “Цардинал-лагер“ као најбољи ђак. Говори и пише француски, енглески и српски језик, прва два без акцента, свакодневно свира клавир (овом госту-намернику највише су се свиделе њене интерпретације наших староградских песама, руских романси и француских шансона), пише кратке приче на српском, необично зреле и мисаоне за њене године, игра тенис и кошарку, плива, трчи, скија, вози бицикл, бави се гимнастиком и игра балет ““ класични и џез балет. Па, веровали или не?
Од постигнутих резултата у свим овим многобројним активностима, издвајамо:
У оквиру светски познатог Монтреалског маратона истрчала је дечји маратон када је имала само осам година и на циљ стигла 25-та од 200 девојчица. Са непуних десет година возила је бицикл на дечјем ТУР ДЕ Л“™ ИЛЕ од 25 километара око Монтреала. Исте године, 1997., после само три недеље учења тениса, на традиционалном турниру после завршетка школске године, освојила је треће место, победивши девојчицу која од малих ногу игра овај спорт. Прошле године играла је кошарку у Летњем кампу и са својом екипом освијила златну медаљу.
Осим спорта, музике и књижевности, Јелену веома привлаче и фотографије. И то не обично “сликање“, него посебно “виђење“ кроз објектив ““ уметничка фоотографија.
Шта човек да пожели овом, у много чему изузетном детету, осим да у животу има онолико среће, колико поседује талента и љубави.
“Глас Подриња“, 2. септембар 1999.
Радост живота породице Терзић
Породица Горана Терзића је од пре 14 година увећана за још једну кћерку, мамину и татину принцезу Анастасију. Она је данас успешна у школи, спорту и многим другим активностима, баш као што је у њеним годинама била старија сестра Јелена. А Јелена је, као један од најбољих студената, завршила правни факултет и додатне испите, и са највишим универзитетским образовањем у тој области, постала адвокат. У струци је већ стекла име и у Монтреалу је међу колегама у правосуђу веома цењена.
Весна данас успешно води фирму за купопродају станова и кућа у Монтреалу и у том делу Квебека, а Горан је и даље први међу најбољима у свету компјутера.
У Канади, као највећи град Провинције Квебек, Монтреал и јесте, из било ког угла гледано, архитектуре зграда, тргова, квартова, миљеа, језика (говори се искључиво француски; одговориће вам и на енглеском, али не претерано љубазно), људи и њиховог понашања и, можда понајпре, због свог духа - европски град.
Из лепог, али амерички великог Торонта, стигао сам у чисти, сунцем окупани Монтреал, и то у сред зиме, када је овде, иначе, у то доба, веома хладно, са снегом који достиже висину и до два метра, и - одмах ми је у срцу било топлије. А још кад ме је на улазним вратима нове и у француском стилу саграђене куће, у једном од најлепших градских квартова (у непосредној близини су парк и језеро са дивљим гускама и паткама, са веверицама, базенима и спортским теренима) домаћин Горан Терзић, шабачко дете, син колеге Саве, музичког уредника Радио Шапца, после срдачног поздрава, питао: „колико остајеш?“ и на одговор: „два дана“, тренутно реаговао: „За тако кратко време није требало ни да долазиш„!, знао сам да сам међу својима, међу најближима, јер је то била најлепша добродошлица у мојим многобројним коначиштима код земљака на америчком континенту у последњих шест година...
Горан Терзић је у Канади нешто више од десет година, а један је од ретких наших млађих људи, релативно скоро приспелих на север Америке, који не само да ради у својој струци - дипломирани је електроинжењер и програмер - него је за ово време толико напредовао да је већ сада први човек у Канади за рачунаре великих система и међу првих пет, уопште, у свету компјутера. Терзић има 37 година и у пуном је стваралачком напону. Уз подршку супруге Весне, професора француског језика, која у слободно време, када није на послу у СИЕРСЕУ, и уз породицу, слика пејзаже завичаја, који су јој заувек остали у оку, и мртву природу, опет са темама из родног краја, Горан Терзић има све услове да постане један од водећих људи у свету рачунара на северноамеричком континенту. Компанија га, као свог првог представника, шаље да обави важне послове у Даласу, Лос Анђелесу, Бостону и другим америчким градовима, али и у Средњој и Јужној Америци и Африци.
И поред много обавеза на послу (Горан је, врло често, приморан да посао, телефонски и преко Е-маил-а, обавља и код куће) Терза - како га се његови вршњаци из Шапца по надимку сећају - увек нађе довољно времена да буде уз своје најдраже, супругу Весну и кћерку Јелену, која сада има 11 година и бројна признања са многих такмичења у знању, уметности и спорту. Много тога може нашироко да се пише о Горану Терзићу и његовој породици, о њиховим пријатељима у Монтреалу и широм Канаде, али овај скромни човек једва је прихватио да и оволико напишем. Није желео ни да се фотографише. Више је волео да фотографишем његову миљеницу ““ кћерку Јелену. Најкраће речено: за путника - намерника боравак у породици Терзић у Монтреалу више је него бити гост. То је - чиста радост.
“Глас Подриља“, 11. август 1999.
Јелена, девојчица које има
Огроман корак учинио је Горан Терзић када је из Шапца са супругом Весном кренуо у далеки свет са практично само два кофера и постигао успех и у професионалном и у личном животу. Притом је, како то само велики људи и могу, остао необично скроман. Његова жеља је била много израженија да пишем о његовој кћерки Јелени, изузетно надареној девјчици, како у школи, тако и у спорту и музици. То сам и учинио у “Гласу Подриња“ неколико недеља после текста о Горану Терзићу и његовој породици, не због његове жеље, него што је то Јелена итекако завредновала.
Текст преносим у скраћеној верзији:
“Са небеско плавим очима и лицем отворене чисте душе, Јелена очарава људе, све без разлике, а поготово оне које јој њена танана природа “препоручи“, са којима је још блискија и отворенија него у свакодневици. О каквој се девојчици ради, довољно је навести следеће податке:
Завршила је пети разред престижне школе “Цардинал-лагер“ као најбољи ђак. Говори и пише француски, енглески и српски језик, прва два без акцента, свакодневно свира клавир (овом госту-намернику највише су се свиделе њене интерпретације наших староградских песама, руских романси и француских шансона), пише кратке приче на српском, необично зреле и мисаоне за њене године, игра тенис и кошарку, плива, трчи, скија, вози бицикл, бави се гимнастиком и игра балет ““ класични и џез балет. Па, веровали или не?
Од постигнутих резултата у свим овим многобројним активностима, издвајамо:
У оквиру светски познатог Монтреалског маратона истрчала је дечји маратон када је имала само осам година и на циљ стигла 25-та од 200 девојчица. Са непуних десет година возила је бицикл на дечјем ТУР ДЕ Л“™ ИЛЕ од 25 километара око Монтреала. Исте године, 1997., после само три недеље учења тениса, на традиционалном турниру после завршетка школске године, освојила је треће место, победивши девојчицу која од малих ногу игра овај спорт. Прошле године играла је кошарку у Летњем кампу и са својом екипом освијила златну медаљу.
Осим спорта, музике и књижевности, Јелену веома привлаче и фотографије. И то не обично “сликање“, него посебно “виђење“ кроз објектив ““ уметничка фоотографија.
Шта човек да пожели овом, у много чему изузетном детету, осим да у животу има онолико среће, колико поседује талента и љубави.
“Глас Подриња“, 2. септембар 1999.
Радост живота породице Терзић
Породица Горана Терзића је од пре 14 година увећана за још једну кћерку, мамину и татину принцезу Анастасију. Она је данас успешна у школи, спорту и многим другим активностима, баш као што је у њеним годинама била старија сестра Јелена. А Јелена је, као један од најбољих студената, завршила правни факултет и додатне испите, и са највишим универзитетским образовањем у тој области, постала адвокат. У струци је већ стекла име и у Монтреалу је међу колегама у правосуђу веома цењена.
Весна данас успешно води фирму за купопродају станова и кућа у Монтреалу и у том делу Квебека, а Горан је и даље први међу најбољима у свету компјутера.
Најновији број
18. април 2024.
