СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ОТКРИЋЕ НА ОБАЛИ САВЕ
Моја сарадња са Шабачким музејом датира преко четири деценије, тачније то је било дружење са мр Миланом Јевтићем и археологом Миливојем Васиљевићем, којима сам пружао своје фотографске и сниматељске услуге. Тих седамдесетих година новчана надокнада је била искључена јер били смо пријатељи и сарадници. Учио сам од њих двојице како се истражује, чувају прикупљени подаци и прави ,,мозаик прошлости“. На жалост, нису више међу нама али сам им захвалан , што су део свог богатог знања и искуства пренели и на мене.
Једног летњег дана 1985. шетао сам обалом Саве са супругом и фотографисао. Сава се те године толико повукла да су се на њеној обали појавили остаци дрвених палисада који су у прошлим вековима били заштита тврђаве од непријатељских напада са воде. Дрвени стубови дужине неколико метара и дебљине око 20 центиметара били су густо пободени дуж обале Саве. Та висока дрвена баријера некада је вирила изнад површине воде. Имала је цик-цак правац и спајала је некадашње ободне крајеве високог одбрамбеног зида који је нацртан на аустриској карти из 1877. године. Ради појашњења на њој сам накнадно обележио тачке А, Б и Ц. Спољни зид утврђења одавно је срушен и остало је само централно утврђење које ми данас називамо Стари град. На приказаној старој карти којих је од Аустријанаца остало на десетине види се да је некадашње утврђење било на простору од данашње Рибарске куће до половине некадашње касарне. Остаци широког одбрамбеног зида, у означеној тачки Б, били су уочљиви до пре десет година и детаљно сам их снимио. Каснијим наношењем земље и песка на данашњу плажу сви трагови одбрамбених палисада у води уништени су а да се никад није стигло детаљно претражити тај приобални део.
Археолог М. Васиљевић је још од раније снимио и описао одбрамбене барикаде на води али се није знало место где је на барикадама био отвор, односно уски улаз са воде на обалу утврђеног дела града. То су била звана ,,водена врата“ кроз које су чамци и мања пловила упловљавала у приобални простор града и који је увек био добро чуван. Искористио сам низак водостај Саве 1985. године да детаљније претражим тај део обале. Од некада високих дрвених стубова остали су видљиви само остаци дужине десетак центиметара. Дуго смо прегледали део обале која се појавила после ко зна колико година. Имали смо осећај да се пред нама налази нешто ново, до тада непознато. Речно дно било је тада видљиво. Обала прљава са пуно муља и остатака опеке и сегмената старих земљаних посуда. Све ми је ,,мирисало“ на Турке. Нисмо имали алата па сам рукама превртао муљ по обали трагајући за нечим што је могло остати од Аустријанаца или Турака. У једном моменту наишао сам на једно парче полупане тестије фино обрађених танких зидова. По заобљености тог првог пронађеног парчета проценио сам да је посуда била запремене око пет литара. Био је то импулс да даље трагам, јер ту у близини морао је да се нађе још неки део посуде. Узео сам парче дрвета и почео да копам сонду (плићи канал ) и једног момента ударио сам на нешто заобљено. Копао сам све док ми се у рукама није појавио бакарни турски ибрик чије је дно било прогорело од ватре.
Тада сам био сигуран да се на том простору у земљи крије још нешто. Радио сам у грчу, као копач злата и после извесног времена које је тада било небитно, наишао сам на врх дебеле даске која је била део четвртастог и масивног огњишта пуног влажног згуснутог пепела. Рукама сам вадио пепео у којем сам наилазио на преостале делове полупане тестије. Недостајало је само једно парче које је вероватно однела вода али сам у пепелу огњишта наишао на доста пилећих костију. То је говорило да су на том месту турски војници у огњишту пекли пилетину док су дежурали и чували улаз на тај део обале. Сутрадан сам из музеја довео археолога Миливоја Васиљевића. Када је све видео из уста му се отело: „Ј“¦“¦ па како си нашао водена врата“!? ,, Па , ти си ме научио“ рекох му у шали.
Чеоне површине парчади полупаног крчага премазао сам ,,охо“ лепком, запалио га и ,, на вруће“ спојио те тако на стари проверени начин добио целину. Тих дана искористио сам низак водостај Саве и мало низводно снимио дрвене стубове који су вирили из воде а на којима се некада налазио дрвени аустријски мост. Прелазио сам и на супротну обалу Саве да бих снимио и забележио где је био положај и правац моста. Сава је убрзо надошла и остали су само снимци. Од тих збивања прошле су скоро три деценије а да не би чекали на турску ТВ серију ,,Сулејман величанствени“ открићу вам шта су Турци пили на обали Саве код Шапца, док су чували стражу 1788. године.
Пили су салеп а сигуран сам да већина од вас не зна шта је то. Салеп је топли напитак који освежава, окрепљује, хранљив је. Пили су га и стари Шапчани у време Малог Париза. У Европу су га донели Турци који га и данас пију а припрема се кувањем сушене, самлевене кртоле, једне врсте орхидеје. Али вратимо се ми у 21. век да видите како данас изгледа простор Старог града сниман из сателита.
Данашња тврђава је једини објекат са овог простора који није променио своју величину и место током протеклих векова. Преклопио сам сателитски снимак са старом картом из 1877. године, с тим да се поклопе величина и положај тврђаве, и тако добио приближни приказ ““ који простор би данас заузимала некадашња аустријска утврда. Штета што овај археолошки локалитет никада није био заштићен и детаљније истражен већ је загађен а за посетиоце са стране необележен. За неке подухвате је већ касно. Када се погледа сателитски снимак на том простору као да се налази вашар. Можда ће доћи Турци да и нама среде Стари град на обали Саве.
Драгутин Драган Петровић
Једног летњег дана 1985. шетао сам обалом Саве са супругом и фотографисао. Сава се те године толико повукла да су се на њеној обали појавили остаци дрвених палисада који су у прошлим вековима били заштита тврђаве од непријатељских напада са воде. Дрвени стубови дужине неколико метара и дебљине око 20 центиметара били су густо пободени дуж обале Саве. Та висока дрвена баријера некада је вирила изнад површине воде. Имала је цик-цак правац и спајала је некадашње ободне крајеве високог одбрамбеног зида који је нацртан на аустриској карти из 1877. године. Ради појашњења на њој сам накнадно обележио тачке А, Б и Ц. Спољни зид утврђења одавно је срушен и остало је само централно утврђење које ми данас називамо Стари град. На приказаној старој карти којих је од Аустријанаца остало на десетине види се да је некадашње утврђење било на простору од данашње Рибарске куће до половине некадашње касарне. Остаци широког одбрамбеног зида, у означеној тачки Б, били су уочљиви до пре десет година и детаљно сам их снимио. Каснијим наношењем земље и песка на данашњу плажу сви трагови одбрамбених палисада у води уништени су а да се никад није стигло детаљно претражити тај приобални део.
Археолог М. Васиљевић је још од раније снимио и описао одбрамбене барикаде на води али се није знало место где је на барикадама био отвор, односно уски улаз са воде на обалу утврђеног дела града. То су била звана ,,водена врата“ кроз које су чамци и мања пловила упловљавала у приобални простор града и који је увек био добро чуван. Искористио сам низак водостај Саве 1985. године да детаљније претражим тај део обале. Од некада високих дрвених стубова остали су видљиви само остаци дужине десетак центиметара. Дуго смо прегледали део обале која се појавила после ко зна колико година. Имали смо осећај да се пред нама налази нешто ново, до тада непознато. Речно дно било је тада видљиво. Обала прљава са пуно муља и остатака опеке и сегмената старих земљаних посуда. Све ми је ,,мирисало“ на Турке. Нисмо имали алата па сам рукама превртао муљ по обали трагајући за нечим што је могло остати од Аустријанаца или Турака. У једном моменту наишао сам на једно парче полупане тестије фино обрађених танких зидова. По заобљености тог првог пронађеног парчета проценио сам да је посуда била запремене око пет литара. Био је то импулс да даље трагам, јер ту у близини морао је да се нађе још неки део посуде. Узео сам парче дрвета и почео да копам сонду (плићи канал ) и једног момента ударио сам на нешто заобљено. Копао сам све док ми се у рукама није појавио бакарни турски ибрик чије је дно било прогорело од ватре.
Тада сам био сигуран да се на том простору у земљи крије још нешто. Радио сам у грчу, као копач злата и после извесног времена које је тада било небитно, наишао сам на врх дебеле даске која је била део четвртастог и масивног огњишта пуног влажног згуснутог пепела. Рукама сам вадио пепео у којем сам наилазио на преостале делове полупане тестије. Недостајало је само једно парче које је вероватно однела вода али сам у пепелу огњишта наишао на доста пилећих костију. То је говорило да су на том месту турски војници у огњишту пекли пилетину док су дежурали и чували улаз на тај део обале. Сутрадан сам из музеја довео археолога Миливоја Васиљевића. Када је све видео из уста му се отело: „Ј“¦“¦ па како си нашао водена врата“!? ,, Па , ти си ме научио“ рекох му у шали.
Чеоне површине парчади полупаног крчага премазао сам ,,охо“ лепком, запалио га и ,, на вруће“ спојио те тако на стари проверени начин добио целину. Тих дана искористио сам низак водостај Саве и мало низводно снимио дрвене стубове који су вирили из воде а на којима се некада налазио дрвени аустријски мост. Прелазио сам и на супротну обалу Саве да бих снимио и забележио где је био положај и правац моста. Сава је убрзо надошла и остали су само снимци. Од тих збивања прошле су скоро три деценије а да не би чекали на турску ТВ серију ,,Сулејман величанствени“ открићу вам шта су Турци пили на обали Саве код Шапца, док су чували стражу 1788. године.
Пили су салеп а сигуран сам да већина од вас не зна шта је то. Салеп је топли напитак који освежава, окрепљује, хранљив је. Пили су га и стари Шапчани у време Малог Париза. У Европу су га донели Турци који га и данас пију а припрема се кувањем сушене, самлевене кртоле, једне врсте орхидеје. Али вратимо се ми у 21. век да видите како данас изгледа простор Старог града сниман из сателита.
Данашња тврђава је једини објекат са овог простора који није променио своју величину и место током протеклих векова. Преклопио сам сателитски снимак са старом картом из 1877. године, с тим да се поклопе величина и положај тврђаве, и тако добио приближни приказ ““ који простор би данас заузимала некадашња аустријска утврда. Штета што овај археолошки локалитет никада није био заштићен и детаљније истражен већ је загађен а за посетиоце са стране необележен. За неке подухвате је већ касно. Када се погледа сателитски снимак на том простору као да се налази вашар. Можда ће доћи Турци да и нама среде Стари град на обали Саве.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
18. април 2024.
