СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
СЛАДАК ЖИВОТ ШАПЧАНА
Јелесићева посластичарница, биоскоп, звонара на цркви и корзо, шездесетих година били су смер кретања многих шабачких дечака. Да би прикупили снаге за вишечасовно гурање у реду за биоскопске улазнице, прво смо морали да свратимо на колаче код чика Лазе Јелесића. Његова посластичарница се налазила у Масариковој улици у другој кући од биоскопа ,,Касина“. Сећам се да се у њу улазило преко неколико камених степеника и да су колачи били изврсни. Време је учинило да су ми многа сећања избледела али кроз неколико дужих разговора са чика Лазином ћерком Оливером Јелесић и његовом унуком Миром Јовановић, сазнао сам од њих пуно интересантних података о познатом и признатом старом шабачком посластичару. Поред Шапчана његове колаче јео је и краљ Александар Карађорђевић приликом посете Шапцу 1934. године када је присуствовао освештењу споменика у црквеној порти.
Лазар Р. Јелесић рођен је у Буђановцима 1895. где је завршио основну школу. Родитељи Ранко и Јелена пресељавају се у Сремску Митровицу у којој Лазар изучава посластичарски занат код мајстор Хуђике.У жељи за усавршавањем ,,слатког заната“ једно време проводи у Бечу и Италији. Прикупивши тамо нова посластичарска мајсторства, враћа се у С. Митровицу, где се жени са Јулијаном Ујсалуш и убрзо долази у Шабац са својом породицом. Од старог шабачког посластичара Павла Мањарића, који је имао посластичарску радњу преко пута цркве, купује посластичарски алат и од 1931. до 1934. држи радњу у Карађорђевој улици у близини Занатског дома. Мајстор Лазин стан и радионица налазили су се у Масариковој улици у кући коју је изнајмио од трговца Војислава Стефановића и која је имала слободан локал до улице. Пресељава своју посластичарницу ближе стану и радионици за колаче. Радња је на прометнијем месту а он нуди велики избор колача који се једу у европсим градовима. Биоскоп ,,Касина“ је у близини. Шапчани корзирају испред радње, јер се у то време корзо простирао од центра Шапца до Владичиног конака, данас Библиотека шабачка. Посао му цвета и сви су задовљни. Радња увек пуна муштерије а кућа му пуна деце. Пет ћерки и један син чекају на окрајке од колача које мајстор Лаза меси по целу ноћ.
Правио је колаче и торте на свом великом радном столу 2џ4 метра, који је звао плоча. Никада није користио маргарин и какао већ само путер и чоколаду. Чланови његове бројне породице и данас чувају један дуги посластичарски нож, а унук Миленко Јелесић дедину свеску са рецептима за колаче и торте у којој су дате рецептуре у посебним мајсторским мерама у фунтама и лотама. Шабачки кафеџија Милан Бањац је 1934. године у великој сали ,,Касине“ приредио ручак за краља Алексндра и угледне Шапчане. Мајстор Лаза је за ту прилику правио торту за краља. Постављајући на торту круну од прженог шећера, у својој радионици, круна се преполовила а Лаза је забринуто рекао: ,,Ово се неће добро завршити“. Краљ Александар Карађорђевић убијен је у Марсељу три месеца касније.
Шабачки посластичар Лазар Јелесић нудио је у посластичарници широк асортиман колача: кремпите са шлагом, ишлерице, пирамиде са румом, шампите, шамролне са шумским јагодама, милих проте уз белу кафу. И та бела кафа је спасла живот мајстор Лази.
Почео је Други светски рат, град пун немачких војника који свраћају у посластичарницу на белу кафу и колаче као и остали Шапчани. Али дође време за крвави марш у Јарак. Потераше Немци чика Лазу и његовог сина Јована. Лаза остарео а и дебео као и сви посластичари. Трчи, пада, син Јова му помаже али не може даље. Лаза је знао немачки. Прилазе му два немачка војника и он чује како један од њих тражи метак да пуца у Лазу. Лаза је већ видео свој крај. Кад у том тренутку поред њих пролази немачки војник на мотору, препознаје посластичара Лазу и говори својим војницима: ,,Овај човек мора да стигне жив у Јарак“. Некако су Лазу убацили на кола која су превозила оне који су успут падали а нису били убијени. Претрпео је Лаза са сином све тортуре крвавог марша али је преживео и по повратку у Шабац наставио са радом у посластичарници, јер требало је децу исхранити. Стиже и крај рата, Немци се повлаче, кад један дан код мајстор Лазе у стан уђе немачки војник. Био је то онај са мотором који га је спасао на путу за Јарак. Дошао је да се поздрави и узме адресу од мајстор Лазе, са намером да му се јави из Немачке, рекавши: ,,Да он није за Хитлера, да и он има шесторо деце као и Лаза и да није желео да га убију“.Стајали су један наспрам другог као два човека, а не као непријатеља. Лаза му се захвалио за човечност, спаковао му мало хране и пожелео војнику сретан пут.
Рат је прошао. Посластичар Лазар Јелесић наставио је да ради и храни својих шесторо деце све до 1958. године. Након Лазиног пензионисања у локалу посластичарски посао наставља да ради Јеша звани Нишлија све до 1961. године када се руши зграда до улице где се налазила посластичарница. На том месту изграђена је двоспратна стамбена зграда која и данас постоји. У Шапцу касније није било тако добрих колача као код посластичара Лазара Јелесића. Немачки војник који је спасао мајстор Лазу , што је била реткост у рату, није се никада јавио . Његових шесторо деце вероватно га никада није дочекало.
Драгутин Драган Петровић
Лазар Р. Јелесић рођен је у Буђановцима 1895. где је завршио основну школу. Родитељи Ранко и Јелена пресељавају се у Сремску Митровицу у којој Лазар изучава посластичарски занат код мајстор Хуђике.У жељи за усавршавањем ,,слатког заната“ једно време проводи у Бечу и Италији. Прикупивши тамо нова посластичарска мајсторства, враћа се у С. Митровицу, где се жени са Јулијаном Ујсалуш и убрзо долази у Шабац са својом породицом. Од старог шабачког посластичара Павла Мањарића, који је имао посластичарску радњу преко пута цркве, купује посластичарски алат и од 1931. до 1934. држи радњу у Карађорђевој улици у близини Занатског дома. Мајстор Лазин стан и радионица налазили су се у Масариковој улици у кући коју је изнајмио од трговца Војислава Стефановића и која је имала слободан локал до улице. Пресељава своју посластичарницу ближе стану и радионици за колаче. Радња је на прометнијем месту а он нуди велики избор колача који се једу у европсим градовима. Биоскоп ,,Касина“ је у близини. Шапчани корзирају испред радње, јер се у то време корзо простирао од центра Шапца до Владичиног конака, данас Библиотека шабачка. Посао му цвета и сви су задовљни. Радња увек пуна муштерије а кућа му пуна деце. Пет ћерки и један син чекају на окрајке од колача које мајстор Лаза меси по целу ноћ.
Правио је колаче и торте на свом великом радном столу 2џ4 метра, који је звао плоча. Никада није користио маргарин и какао већ само путер и чоколаду. Чланови његове бројне породице и данас чувају један дуги посластичарски нож, а унук Миленко Јелесић дедину свеску са рецептима за колаче и торте у којој су дате рецептуре у посебним мајсторским мерама у фунтама и лотама. Шабачки кафеџија Милан Бањац је 1934. године у великој сали ,,Касине“ приредио ручак за краља Алексндра и угледне Шапчане. Мајстор Лаза је за ту прилику правио торту за краља. Постављајући на торту круну од прженог шећера, у својој радионици, круна се преполовила а Лаза је забринуто рекао: ,,Ово се неће добро завршити“. Краљ Александар Карађорђевић убијен је у Марсељу три месеца касније.
Шабачки посластичар Лазар Јелесић нудио је у посластичарници широк асортиман колача: кремпите са шлагом, ишлерице, пирамиде са румом, шампите, шамролне са шумским јагодама, милих проте уз белу кафу. И та бела кафа је спасла живот мајстор Лази.
Почео је Други светски рат, град пун немачких војника који свраћају у посластичарницу на белу кафу и колаче као и остали Шапчани. Али дође време за крвави марш у Јарак. Потераше Немци чика Лазу и његовог сина Јована. Лаза остарео а и дебео као и сви посластичари. Трчи, пада, син Јова му помаже али не може даље. Лаза је знао немачки. Прилазе му два немачка војника и он чује како један од њих тражи метак да пуца у Лазу. Лаза је већ видео свој крај. Кад у том тренутку поред њих пролази немачки војник на мотору, препознаје посластичара Лазу и говори својим војницима: ,,Овај човек мора да стигне жив у Јарак“. Некако су Лазу убацили на кола која су превозила оне који су успут падали а нису били убијени. Претрпео је Лаза са сином све тортуре крвавог марша али је преживео и по повратку у Шабац наставио са радом у посластичарници, јер требало је децу исхранити. Стиже и крај рата, Немци се повлаче, кад један дан код мајстор Лазе у стан уђе немачки војник. Био је то онај са мотором који га је спасао на путу за Јарак. Дошао је да се поздрави и узме адресу од мајстор Лазе, са намером да му се јави из Немачке, рекавши: ,,Да он није за Хитлера, да и он има шесторо деце као и Лаза и да није желео да га убију“.Стајали су један наспрам другог као два човека, а не као непријатеља. Лаза му се захвалио за човечност, спаковао му мало хране и пожелео војнику сретан пут.
Рат је прошао. Посластичар Лазар Јелесић наставио је да ради и храни својих шесторо деце све до 1958. године. Након Лазиног пензионисања у локалу посластичарски посао наставља да ради Јеша звани Нишлија све до 1961. године када се руши зграда до улице где се налазила посластичарница. На том месту изграђена је двоспратна стамбена зграда која и данас постоји. У Шапцу касније није било тако добрих колача као код посластичара Лазара Јелесића. Немачки војник који је спасао мајстор Лазу , што је била реткост у рату, није се никада јавио . Његових шесторо деце вероватно га никада није дочекало.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
11. април 2024.
