ИЗМЕЂУ РЕДОВА И ИЗМЕЂУ ГОДИНА
ИЗБОРНА, ПРЕСТУПНА, СУШНА И ХЛАДНА
Година 2012. почела је као и многе пре ње, а да би разиграли прве јануарске дане искористили смо афоризам „ Не отварајте врата, на њих сигурно куца криза“. Сад знамо, врата је неко тада оставио отворена и десило се оно што се десило иако смо тврдили „Испливаћемо некако, макар се сви подавили“.
И наравно, у обиљу јануарских празновања нисмо посебно обраћали пажњу на кризу па и на упозорење „ У овим годинама, када ти срце заигра па стане и осетиш немир, кад ти се пред очима замагли и памет ти се помути, не бој се. Није то љубав... то је инфаркт“.
А када су прошли благи дани, када смо се изнапразновали, изнаједали, изнапијали, изналежавали... е онда смо се опет бавили политиком.
Некако тих зимских дана забележили смо „Најављују да ћемо у овој вароши, дакле Шапцу, имати и коњичке свечаности, лепо, некада смо имали и позоришне“.
Снег је и тих дана опет изненадио путаре, осим на прилазним друмовима зимским скијашким центрима.
Па и после смо записивали затечено стање „Дошли дани када пингвини жицају паре за чај. Срби то већ одавно раде. А док једни по Србији чисте снег, други се скијају и санкају. Равномерна подела снега“.
Тог фебруара смо приметили „У овој леденој муци има и нечег доброг. А то су скори избори. Да није њих не би се ми наодгртали снега ни до Ђурђевдана“.
И некако крајем фебруара ова рубрика је констатовала „ Последњих месец дана уверили смо се како клима и на овим просторима може и да нас ошашави и да нас опамети. Ошашавили сно се првих дана невремена не схватајући да и у фебруару снег може да пада, дошашавили када смо се уверили да и мраз може да стеже а онда смо се опаметили када смо увидели да се све то нама дешава. И обећали смо, идућу зиму ћемо дочекати спремни. Наравно ако не буде снега и мраза да нас опет изненаде“. И ево, та идућа зима је ова, и већ првим снегом ми смо се изненадили.
Некако у то време тамо у Бриселу полагали смо ми Срби поправни испит. Добили икакве прелазне оцене али се и даље осећамо као понављачи.
Европејчење је било тог раног пролећа у моди. Мода је изгледа потрајала. Један мало безобразнији међу нама финим Србима све то је назвао „Тркопиш“, каже да то долази од заблуде да је могуће и трчати и пишати и остати неупишан.
Половином марта опоменули смо „Наши језички стручњаци могли би мало да појасне народу неке појмове. На пример, ових дана се од надлежних чуло да би Србија могла ускоро да почне преговоре за улазак у Европску унију... Има у тој реченици више језичких недоумица, као она могла би, а посебно оно ускоро. Све је релативно“.
То време названо је и од нас „Одавде до Ђурђевдана“, јер за тај празник су заказани избори. А ми смо констатовали „Садашњој, односно будућој власти, до избора, стратешки партнер је српски народ“.
Па и после се видело „Када гледамо и слушамо ова предизборна обећања, поруке, најаве и све остало, питамо се јесу ли то стварно наши људи кад тако лепо беседе. Уствари, то су само кандидати а они трају док траје кандидатура.“
И опет се онај безобразни Чивијаш питао „Да ли по овом новом изборном закону и сељаци имају право да се кандидују за градоначелника“.
Није била априлска шала већ озбиљна најава да ће се у Шапцу градити челичана. И тако смо почели да се челичимо и подсећамо да смо имали и Шећерану, али се ушећерила, да смо имали и Хемијску индустрију али је изветрила, да смо имали и Агроиндустрију али је пресушила... да смо имали...
Тог пролећа најтраженија роба су били они шљаштећи радни прслуци. Облачили су их и они који никада пре тога нису видели лопату. Кандидати.
Половином априла када се српска чорба крчкала, забележено је „ И за овај Васкрс неки су фарбали јаја у боје одређених политичких партија а телевизије их снимале. Ко од њих победи фарбаће народ, али то телевизије неће снимати“.
У Србији расписани и председнички, и предсједнички и приједседнички... избори. Па сад народе бирај.
Председничка екипа од четрнаест играча која наступа 6. маја у утакмици против народа, припрема се у следећем саставу: на голу Зоран Станковић, бековска линија Владан Глишић, Борис Тадић, Војислав Коштуница, везни ред Зоран Драгишић, Јадранка Шешељ, Муамер Зукурлић, халфови Даница Грујичић, Ивица Дачић, крила Чедомир Јовановић, Иштван Пастор и центар фор Томисав Николић. Сазнаје се да ће свако носити дресове своје партијске боје, задржавати лопту што дуже може и трудити се да буде бољи од саиграча.
У оним данима пред изборно ћутање знали смо да ови што су обећали, обећали су, сад је на народу та то и испуни. Их, да је да прођу избори па да живимо срећно и весело.
Коначно прође и тај изборни дан али избори нису завршени, ишло се у други круг а у међувремену ми смо цитирали славног сатиричара који је рекао: „Поделили смо се, једни воле, а други граде домовину. Немамо сви времена да се бавимо и једним и другим. Они који је граде учиниће све да они други имају разлога да је воле још више“.
Док смо чекали други круг установили смо да се осећамо као грађани старог Рима, дали су нам хлеба и игара.
И дође тај дан, 20. мај, који се у Србији од тада слави као Томиндан, јер победио је Томислав Николић и постао председник, а „Пера писар из административног“ поручио му је да је гласао баш за њега.
Неколико дана после, млади комунисти посетили су на Дан младости Кућу цвећа, незванично смо сазнали да су се жалили другу Тити како је Шешељев војвода дошао на чело Србије.
Неки, па и ми, вртели су онај стари афоризам „Толико нам је лоше, да нам је опет све исто“.
А онда састављање Владе ишло је по систему хоћу- нећу а уствари по оној устаљеној „Договорићемо се, ал“™ ће бити како ја кажем“. Остало је да се утврди које тај „Ја“.
Потом је инаугурисан нови председник а и његова домаћа ракија „Томовача“.
Док су трајали покушаји састављања Владе, причала се и бајка о Ивици и Марици а неки су олајавали да је Ивица нешто сместио Марици.
У међувремену су се одговорни за вођење земље сложили да се договоре.
Дуго чекање Владе приписивало се и астролошким проблемима и неповољном положају Венере у односу на земљу па и на Србију. У међувремену су летеле звезде падалице, наравно, са функција.
А онда је у Србији запевана она стара „Која гора Иво, која гора Ивице...“ Дачић је саставио Владу. Коначно и наздравље.
У јеку годишњих одмора и јулских врућина трајао је и прелазни рок, неки радикални постали су напредни, неки демократски устројени сад су се ујединили, неки из публике уигравали су социјалистима, и тако редом. Србија.
А онда први међу министрима рече да ће министри његове Владе живети исто као народ. А ми очекивали да каже обрнуто.
И онда је Влада почела да уводи радикалне мере а ни у њој ни у Скупштини нема радикала. Влада је јачала, динар слабио, а народ... Ама ко сад више шиша народ.
Почетком августа смо констатовали да је ова година чудна, ем изборна, ем преступна, ем сушна, очекивало се да ће бостан обрати и они који га нису гајили.
Док су у Енглеској трајале олимпијске игре у Србији су неговане неке друге игре.
Српске паре почеле су у сред лета да миришу на јоргован. Изабран је нов гувернер, односно гувернерка.
Десило се и то некако у исто време, премијер боравио у Америци, допремијер у Русији, а народ се питао где ће и на коју страну.
Дошла јесен са њом и схватање да у новој власти има повелики број композитора који су решили да неке кантате прекомпонују. Србијом одјекују нови тактови.
А и ми смо констатовали да је суша уништила усеве, врелина спржила поврће, меса и млека све мање, ни шљива није родила како зна, ни грожђе понело како уме, неће бити ни ракије ни вина... Иначе све остало нам је добро.
Дошла и чивијашка јесен када смо схватили да нас је све више који се смејемо а ништа није смешно. Па и у Шапцу почело пречивијавање, на друге ноте.
Јесен је трајала. Лепа. Клима пријатна... створени су сви предуслови за штрајкове.
Октобар је почео са недељом поноса у Србији. Осим оних поноситих, да се не каже којих јер ови посматрачи не дају, никоме у овој земљи више није јасно чиме се ми то поносимо.
Уместо кише, коју смо чекали месецима, ударио је пљусак, и то прави пљусак, али цена. Осећали смо се покисло. А као, раније смо живели срећно и весело.
Почела су разноразна истраживања и неки су се запитали да ли ће нам требати још који специјални суд.
И нова гувернерка је најавила да ће инфлација трајати до пролећа а ми смо констатовали да ко дочека млади лук, дочекао је.
Када смо прешли на зимско рачунање времена, рекли смо „Е да је среће да се овом народу само то рачуна“.
И с јесени смо се увлачили свету а посебно Европи. Па биле нам све оне фине госпоје и којекакви комесари а и ми смо у част оне једне славили ноћ вештица. Оне Клинтонове.
Како је мало за“™ладило, почеле су тамо негде по свету и некакве радне вечере на којима су ноге под сто потурали и ови наши. Е сад какав ће исход тих враголија бити, видеће се у догледно време.
Како је у Србији клима постајала хладнија, тако је некима у истој тој Србији постајало зимогрожљивије. Стављени су на лед.
Она већ поменута Марица, штрикала је Србијом. Неки од оних одозго, повикали су „Ама бре људи станите мало, све ћете нас по“™ апсити“.
Мало жешће почела је да се спроводи непартизација. Само много је тешко у овој земљи наћи неког ко није у бар некој партијици.
С децембром и Деда Мраз је почео да шета Србијом, изгледа да му нико није рекао да ми више не верујемо у бајке.
Први снег нас је све опет изненадио. Нарочито путаре. А и откуд снег у децембру, питамо се и ове године.
А онда је наша власт запретила снегу да се више не игра са нама. Или ће они прдузети своје.
У међувремену смо хватали воз за Јевропу и спадали са њега, обележавали којекакве светске дане, па и људских права у земљи у којиј је највише технолошког вишка и незапослених радника, у престоници одржали фестивал ракије а по селима већ пили варену, власт је хапсила и неке виђеније па и богатије док су секирили они који ништа нису стекли нити се где истакли. Скромно у кругу породице чекали смо смак света који су најавиле древне Маје а онда укапирали да су нас Маје замајавале, али нису једини. И дочекали смо да овој преступној години са много дванаестица видимо леђа. Долази она тринаеста и ми Срби верујемо да ће нам баш тај баксузни број донети нешто боље.
Неко рече „Будућност је оно време кад ћемо све знати о прошлости. Док знамо о њој само део истине, још смо у садашњости“.
И како запева древни песник “Пиј вино, јер не знаш одакле си дошао. Живи весело, јер не знаш куда идеш“.
Наздравље!
И наравно, у обиљу јануарских празновања нисмо посебно обраћали пажњу на кризу па и на упозорење „ У овим годинама, када ти срце заигра па стане и осетиш немир, кад ти се пред очима замагли и памет ти се помути, не бој се. Није то љубав... то је инфаркт“.
А када су прошли благи дани, када смо се изнапразновали, изнаједали, изнапијали, изналежавали... е онда смо се опет бавили политиком.
Некако тих зимских дана забележили смо „Најављују да ћемо у овој вароши, дакле Шапцу, имати и коњичке свечаности, лепо, некада смо имали и позоришне“.
Снег је и тих дана опет изненадио путаре, осим на прилазним друмовима зимским скијашким центрима.
Па и после смо записивали затечено стање „Дошли дани када пингвини жицају паре за чај. Срби то већ одавно раде. А док једни по Србији чисте снег, други се скијају и санкају. Равномерна подела снега“.
Тог фебруара смо приметили „У овој леденој муци има и нечег доброг. А то су скори избори. Да није њих не би се ми наодгртали снега ни до Ђурђевдана“.
И некако крајем фебруара ова рубрика је констатовала „ Последњих месец дана уверили смо се како клима и на овим просторима може и да нас ошашави и да нас опамети. Ошашавили сно се првих дана невремена не схватајући да и у фебруару снег може да пада, дошашавили када смо се уверили да и мраз може да стеже а онда смо се опаметили када смо увидели да се све то нама дешава. И обећали смо, идућу зиму ћемо дочекати спремни. Наравно ако не буде снега и мраза да нас опет изненаде“. И ево, та идућа зима је ова, и већ првим снегом ми смо се изненадили.
Некако у то време тамо у Бриселу полагали смо ми Срби поправни испит. Добили икакве прелазне оцене али се и даље осећамо као понављачи.
Европејчење је било тог раног пролећа у моди. Мода је изгледа потрајала. Један мало безобразнији међу нама финим Србима све то је назвао „Тркопиш“, каже да то долази од заблуде да је могуће и трчати и пишати и остати неупишан.
Половином марта опоменули смо „Наши језички стручњаци могли би мало да појасне народу неке појмове. На пример, ових дана се од надлежних чуло да би Србија могла ускоро да почне преговоре за улазак у Европску унију... Има у тој реченици више језичких недоумица, као она могла би, а посебно оно ускоро. Све је релативно“.
То време названо је и од нас „Одавде до Ђурђевдана“, јер за тај празник су заказани избори. А ми смо констатовали „Садашњој, односно будућој власти, до избора, стратешки партнер је српски народ“.
Па и после се видело „Када гледамо и слушамо ова предизборна обећања, поруке, најаве и све остало, питамо се јесу ли то стварно наши људи кад тако лепо беседе. Уствари, то су само кандидати а они трају док траје кандидатура.“
И опет се онај безобразни Чивијаш питао „Да ли по овом новом изборном закону и сељаци имају право да се кандидују за градоначелника“.
Није била априлска шала већ озбиљна најава да ће се у Шапцу градити челичана. И тако смо почели да се челичимо и подсећамо да смо имали и Шећерану, али се ушећерила, да смо имали и Хемијску индустрију али је изветрила, да смо имали и Агроиндустрију али је пресушила... да смо имали...
Тог пролећа најтраженија роба су били они шљаштећи радни прслуци. Облачили су их и они који никада пре тога нису видели лопату. Кандидати.
Половином априла када се српска чорба крчкала, забележено је „ И за овај Васкрс неки су фарбали јаја у боје одређених политичких партија а телевизије их снимале. Ко од њих победи фарбаће народ, али то телевизије неће снимати“.
У Србији расписани и председнички, и предсједнички и приједседнички... избори. Па сад народе бирај.
Председничка екипа од четрнаест играча која наступа 6. маја у утакмици против народа, припрема се у следећем саставу: на голу Зоран Станковић, бековска линија Владан Глишић, Борис Тадић, Војислав Коштуница, везни ред Зоран Драгишић, Јадранка Шешељ, Муамер Зукурлић, халфови Даница Грујичић, Ивица Дачић, крила Чедомир Јовановић, Иштван Пастор и центар фор Томисав Николић. Сазнаје се да ће свако носити дресове своје партијске боје, задржавати лопту што дуже може и трудити се да буде бољи од саиграча.
У оним данима пред изборно ћутање знали смо да ови што су обећали, обећали су, сад је на народу та то и испуни. Их, да је да прођу избори па да живимо срећно и весело.
Коначно прође и тај изборни дан али избори нису завршени, ишло се у други круг а у међувремену ми смо цитирали славног сатиричара који је рекао: „Поделили смо се, једни воле, а други граде домовину. Немамо сви времена да се бавимо и једним и другим. Они који је граде учиниће све да они други имају разлога да је воле још више“.
Док смо чекали други круг установили смо да се осећамо као грађани старог Рима, дали су нам хлеба и игара.
И дође тај дан, 20. мај, који се у Србији од тада слави као Томиндан, јер победио је Томислав Николић и постао председник, а „Пера писар из административног“ поручио му је да је гласао баш за њега.
Неколико дана после, млади комунисти посетили су на Дан младости Кућу цвећа, незванично смо сазнали да су се жалили другу Тити како је Шешељев војвода дошао на чело Србије.
Неки, па и ми, вртели су онај стари афоризам „Толико нам је лоше, да нам је опет све исто“.
А онда састављање Владе ишло је по систему хоћу- нећу а уствари по оној устаљеној „Договорићемо се, ал“™ ће бити како ја кажем“. Остало је да се утврди које тај „Ја“.
Потом је инаугурисан нови председник а и његова домаћа ракија „Томовача“.
Док су трајали покушаји састављања Владе, причала се и бајка о Ивици и Марици а неки су олајавали да је Ивица нешто сместио Марици.
У међувремену су се одговорни за вођење земље сложили да се договоре.
Дуго чекање Владе приписивало се и астролошким проблемима и неповољном положају Венере у односу на земљу па и на Србију. У међувремену су летеле звезде падалице, наравно, са функција.
А онда је у Србији запевана она стара „Која гора Иво, која гора Ивице...“ Дачић је саставио Владу. Коначно и наздравље.
У јеку годишњих одмора и јулских врућина трајао је и прелазни рок, неки радикални постали су напредни, неки демократски устројени сад су се ујединили, неки из публике уигравали су социјалистима, и тако редом. Србија.
А онда први међу министрима рече да ће министри његове Владе живети исто као народ. А ми очекивали да каже обрнуто.
И онда је Влада почела да уводи радикалне мере а ни у њој ни у Скупштини нема радикала. Влада је јачала, динар слабио, а народ... Ама ко сад више шиша народ.
Почетком августа смо констатовали да је ова година чудна, ем изборна, ем преступна, ем сушна, очекивало се да ће бостан обрати и они који га нису гајили.
Док су у Енглеској трајале олимпијске игре у Србији су неговане неке друге игре.
Српске паре почеле су у сред лета да миришу на јоргован. Изабран је нов гувернер, односно гувернерка.
Десило се и то некако у исто време, премијер боравио у Америци, допремијер у Русији, а народ се питао где ће и на коју страну.
Дошла јесен са њом и схватање да у новој власти има повелики број композитора који су решили да неке кантате прекомпонују. Србијом одјекују нови тактови.
А и ми смо констатовали да је суша уништила усеве, врелина спржила поврће, меса и млека све мање, ни шљива није родила како зна, ни грожђе понело како уме, неће бити ни ракије ни вина... Иначе све остало нам је добро.
Дошла и чивијашка јесен када смо схватили да нас је све више који се смејемо а ништа није смешно. Па и у Шапцу почело пречивијавање, на друге ноте.
Јесен је трајала. Лепа. Клима пријатна... створени су сви предуслови за штрајкове.
Октобар је почео са недељом поноса у Србији. Осим оних поноситих, да се не каже којих јер ови посматрачи не дају, никоме у овој земљи више није јасно чиме се ми то поносимо.
Уместо кише, коју смо чекали месецима, ударио је пљусак, и то прави пљусак, али цена. Осећали смо се покисло. А као, раније смо живели срећно и весело.
Почела су разноразна истраживања и неки су се запитали да ли ће нам требати још који специјални суд.
И нова гувернерка је најавила да ће инфлација трајати до пролећа а ми смо констатовали да ко дочека млади лук, дочекао је.
Када смо прешли на зимско рачунање времена, рекли смо „Е да је среће да се овом народу само то рачуна“.
И с јесени смо се увлачили свету а посебно Европи. Па биле нам све оне фине госпоје и којекакви комесари а и ми смо у част оне једне славили ноћ вештица. Оне Клинтонове.
Како је мало за“™ладило, почеле су тамо негде по свету и некакве радне вечере на којима су ноге под сто потурали и ови наши. Е сад какав ће исход тих враголија бити, видеће се у догледно време.
Како је у Србији клима постајала хладнија, тако је некима у истој тој Србији постајало зимогрожљивије. Стављени су на лед.
Она већ поменута Марица, штрикала је Србијом. Неки од оних одозго, повикали су „Ама бре људи станите мало, све ћете нас по“™ апсити“.
Мало жешће почела је да се спроводи непартизација. Само много је тешко у овој земљи наћи неког ко није у бар некој партијици.
С децембром и Деда Мраз је почео да шета Србијом, изгледа да му нико није рекао да ми више не верујемо у бајке.
Први снег нас је све опет изненадио. Нарочито путаре. А и откуд снег у децембру, питамо се и ове године.
А онда је наша власт запретила снегу да се више не игра са нама. Или ће они прдузети своје.
У међувремену смо хватали воз за Јевропу и спадали са њега, обележавали којекакве светске дане, па и људских права у земљи у којиј је највише технолошког вишка и незапослених радника, у престоници одржали фестивал ракије а по селима већ пили варену, власт је хапсила и неке виђеније па и богатије док су секирили они који ништа нису стекли нити се где истакли. Скромно у кругу породице чекали смо смак света који су најавиле древне Маје а онда укапирали да су нас Маје замајавале, али нису једини. И дочекали смо да овој преступној години са много дванаестица видимо леђа. Долази она тринаеста и ми Срби верујемо да ће нам баш тај баксузни број донети нешто боље.
Неко рече „Будућност је оно време кад ћемо све знати о прошлости. Док знамо о њој само део истине, још смо у садашњости“.
И како запева древни песник “Пиј вино, јер не знаш одакле си дошао. Живи весело, јер не знаш куда идеш“.
Наздравље!
Најновији број
18. април 2024.
