КО ЋЕ ПЛАТИТИ НЕРАД
У вези чланка “Зашта сте се борили“, објављеног у листу “Глас Подриња“, од 14. јануара 2010. године, на стр. 8. од стране мога доброг пријатеља Миољуба Илића, дипл. маш. инж. из Шапца, молим вас да објавите следеће.
Југославија је ослобођена 1945. године захваљујући народно-ослободилачкој борби и борби савезника у Другом светском рату. Требало је преживети после ослобођења, савладати глад и беду ратом опустошене земље и напредовати у будућности.
Ништа нисмо имали како треба за живот, а задовољни смо били са црним хлебом и жутим шећером, ако је и тога било, а добијало се преко тачкица да би било колико толико за све.
У таквој ситуацији смо кренули напред и до 1980. године направили такву Југославију, која је била једна од развијених земаља у Свету.
Како је Миољуб Илић, као писац чланка, школовао се у тој Југославији, постао један од директора Обојене металургије у Хемијској индустрији “Зорка“ Шабац, остао без посла, као и други, осврнућу се на Хемијску индустрију “Зорка“ и њен развој.
Колико ми је познато, “Зорка“ је изграђена из средстава страног капитала 1938. године и није прекидала производњу чак и за време Другог светског рата. По ослобођењу, наставила је са производњом и изградњом тако да је постала највећа хемијска индустрија на Балкану, са запослених око 12.000 радника. Радници су били задовољни радом и награђивањем, па су се поносили и прсили, што кажу правили су се важни као радници “Зорке“. Захваљујући “Зорки“ Шабац је напредовао, изграђивани су станови и цео град, живело се богато. Поред осталог упамтио сам и изградњу бициклистичке стазе од прве капије “Зорке“ до кафане “Шаран“, изградње првог солитера ул. Карађорђевој и да не набрајам остало. Ницала су и друга предузећа, град се ширио и од око 17.000 становника после ослобођења порастао на око 80.000 становника са отвореним школама.
У тако развијеном Шапцу, за који је нико и да је хтео да га упропасти, не би могао тако лако и брзо, дошло је до уништења производње и довођења у беду око 12.000 радника. Уместо да радници одмах реагују после 1980. године после Титове смрти, чекало се 30 година да пропадне “Зорка“, да престане производња и да се 12.000 радника доведе до глади и беде, до просјачког штапа. Пошто за то време није било никакве одговорности, поставља се питање шта радити даље у ситуацији када је престала производња и радници доведени до глади и беде.
У таквој ситуацји радници су се сетили да им може помоћи једино држава после 30 година по почетку пропадања, односно народ, јер државу чини народ. Како то учинити када је и народ економски пропао па слепац не може помоћи слепцу. Прво треба зуставити даље пропадање и кренути напред. Одузети опљачкану имовину од новокомпонованих богаташа, створити неки капитал и кренути напред. Треба имати у виду да је далеко спорије опоравити се и тај опоравак треба да тече најмање 60 година ако не и више. Поставља се питање ко да плати нерад фабрике “Зорка“, а то треба по њиховом мишљењу да плати држава-народ а држава-народ нема пара. Нерад се нигде не плаћа, а мора се наћи решење. Право решење је да се на том задатку сложе све партије, а затим да сложно раде на заједничком задатку. Другог решења нема. Када се ради о плаћању радника за нерад и ту се мора наћи решење, али не као исплата личних доходака за нерад, већ као помоћ за преживљавање у могућности државе ““ народа.
Живковић Миодраг, правник
Југославија је ослобођена 1945. године захваљујући народно-ослободилачкој борби и борби савезника у Другом светском рату. Требало је преживети после ослобођења, савладати глад и беду ратом опустошене земље и напредовати у будућности.
Ништа нисмо имали како треба за живот, а задовољни смо били са црним хлебом и жутим шећером, ако је и тога било, а добијало се преко тачкица да би било колико толико за све.
У таквој ситуацији смо кренули напред и до 1980. године направили такву Југославију, која је била једна од развијених земаља у Свету.
Како је Миољуб Илић, као писац чланка, школовао се у тој Југославији, постао један од директора Обојене металургије у Хемијској индустрији “Зорка“ Шабац, остао без посла, као и други, осврнућу се на Хемијску индустрију “Зорка“ и њен развој.
Колико ми је познато, “Зорка“ је изграђена из средстава страног капитала 1938. године и није прекидала производњу чак и за време Другог светског рата. По ослобођењу, наставила је са производњом и изградњом тако да је постала највећа хемијска индустрија на Балкану, са запослених око 12.000 радника. Радници су били задовољни радом и награђивањем, па су се поносили и прсили, што кажу правили су се важни као радници “Зорке“. Захваљујући “Зорки“ Шабац је напредовао, изграђивани су станови и цео град, живело се богато. Поред осталог упамтио сам и изградњу бициклистичке стазе од прве капије “Зорке“ до кафане “Шаран“, изградње првог солитера ул. Карађорђевој и да не набрајам остало. Ницала су и друга предузећа, град се ширио и од око 17.000 становника после ослобођења порастао на око 80.000 становника са отвореним школама.
У тако развијеном Шапцу, за који је нико и да је хтео да га упропасти, не би могао тако лако и брзо, дошло је до уништења производње и довођења у беду око 12.000 радника. Уместо да радници одмах реагују после 1980. године после Титове смрти, чекало се 30 година да пропадне “Зорка“, да престане производња и да се 12.000 радника доведе до глади и беде, до просјачког штапа. Пошто за то време није било никакве одговорности, поставља се питање шта радити даље у ситуацији када је престала производња и радници доведени до глади и беде.
У таквој ситуацји радници су се сетили да им може помоћи једино држава после 30 година по почетку пропадања, односно народ, јер државу чини народ. Како то учинити када је и народ економски пропао па слепац не може помоћи слепцу. Прво треба зуставити даље пропадање и кренути напред. Одузети опљачкану имовину од новокомпонованих богаташа, створити неки капитал и кренути напред. Треба имати у виду да је далеко спорије опоравити се и тај опоравак треба да тече најмање 60 година ако не и више. Поставља се питање ко да плати нерад фабрике “Зорка“, а то треба по њиховом мишљењу да плати држава-народ а држава-народ нема пара. Нерад се нигде не плаћа, а мора се наћи решење. Право решење је да се на том задатку сложе све партије, а затим да сложно раде на заједничком задатку. Другог решења нема. Када се ради о плаћању радника за нерад и ту се мора наћи решење, али не као исплата личних доходака за нерад, већ као помоћ за преживљавање у могућности државе ““ народа.
Живковић Миодраг, правник
Најновији број
18. април 2024.
