ШАБАЧКА ЛЕГЕНДА ““ НИКОЛА МАРКОВИЋ ГИБА
ВОЛЕО САМ НЕСТВАРНЕ СТВАРИ
Мало је оних у Шапцу, и младих и старих, који нису слушали Гибу, а још мање оних који нису чули за њега. Када смо га потражили да разговарамо, затекли смо га како „гања не националну, него обичну пензију, као и сви други људи“
Детињство и стари Шабац
- Ма сиротиња, бре... Убога. Мајка ми је са Корчуле, отац из Сарајева, упознали су се у Београду. Он је радио у Краљевој гарди и када је премештен у Шабац, довео је мајку овде. Нека руска циганка, Мара Кљенда, која је скупљала грање и певала, довела их је у двориште код Ђорђевића, у улицу Вука Караџића. Ту смо се, у једној собици, одгајили нас шесторо деце, три сестре и три брата. Било је тешко, али је било много лепо. Мајка је прала веш по туђим кућама, а кад би завршила, седала би за клавир и свирала. (Они нису знали да свирају, само су имали клавир у кући). Једном приликом су ме понудили принцес крофном (тада сам је први пут видео), а она је рекла: „Не хвала, баш сам му јуче такве правила“. То је та корчуланска црта у њој, била је јако поносна, имала је лепе манире којима нас је учила. Ми деца, правили смо лудости, организовали представе у шупи, наплаћивали улазнице 5 динара, а после бисмо све потрошили у биоскопу. Много сам времена прводио тамо, волео сам филмове, нисам пропуштао ниједан. Када нисам имао новца, чистио сам биоскопску салу, да би ме пустили унутра тетка Дана и чика Марко Ћора. Шабац је тада био диван, никада више неће бити такав... Прва башта биоскопа „Париз“, иза Дома Синдиката, била је сва у цвећу, то је било чудо. Хотел „Дрина“, који је био преко пута данашњег Културног центра, такође је имао божанствену башту, где су долазили италијански певач Роко Граната, Лола Новаковић, Ђорђе Марјановић...
Мој покојни друг Миша и ја, увек смо замишљали да смо у неким групама, сањарили смо у тој нашој сиротињи, да путујемо и наступамо у Америци и којекуда... И то нас је држало. Када сам имао петнаест година, направили смо групу „Црне сенке“: Кића, Мића, Ера, Лола бубњар, Гоца Мецић и ја, деца из улице. Свирали смо Битлсе, Стонсе (Џегера сам много волео, он није певао, он је горео), Дилана, Џоан Баез... Џенис Џоплин је била неприкосновена, она је била лудило, била је тотално у песми. Тих шездесетих, свако је имао своје место у музици, Џенис, Морисон, Хендрикс... Ми нисмо знали енглески, али смо се сналазили. Моја другарица Славица је правила фонетски запис песама и ми смо учили напамет. Имам код куће 7.000 песама, све сам слагао и правио књиге. Увек сам волео нестварне ствари. Тражио сам текстове попут „Степенице ка небу“. Нисам знао шта значи, пошто нисам знао речи, али сам осећао да је права. Посматрао сам Криденсе, Дип Парпл, Прауд Мери, да бих знао како да се понашам на сцени. Био сам изнад времена, брат ми је донео бунду какву је имао Џегер, носио сам само једну црвену рукавицу и узане панталоне са широким каишем као Морисон. „Црне сенке“ су постојале до мог одласка у војску, 70-те године.
Песма у ЈНА
Чим сам дошао, тражио сам где могу да се убацим да певам. Славко Мрчић, пуковник, позове мене и пита ме да ли певам, а ја већ наравио групу у касарни, окупио сјајне музичаре. Много смо вежбали и звучали феноменално. Када је отац Сање Долежал дошао да чује емисију „Весели клуб младих“ на ТВ Загреб, позвао је нас, Камелеоне из Словеније, Индексе и Црвене кораље. После тога, пребацили смо се у Дом ЈНА да свирамо за војна лица, имали смо одрешене руке да радимо шта хоћемо. Доводио сам Ксенију Еркер, Терезу Кесовију, Габи Новак... Било је то дивно дружење. Ђорђе Новковић је био сјајан човек, поштен, никада није тражио новац, него нове људе. Рекао ми је: „Пошто си ти тако луд и риђ, певај на Сплитском фестивалу „Вратиа се барба из Америке“. Али, ја сам морао да се вратим у Шабац из војске, нисам имао ни стан, ни радно место, тако да је то пропало.. Ту песму је певао Мишо Ковач, Про Арте су снимили. Нема везе, није ми жао, ничега ми није жао...
Београдске године
Кад сам се вратио, пет година сам тезгарио са искусним музичарима по целој Југославији. Много сам песама научио. Када сам 78-ме певао у Шапцу, у хотелу „Слобода“, слушао ме је директор Таша и позвао да певам тамо. Отишао сам и провео у Београду 30 година. Ту сам направио највећи бум. Где год сам певао, људи су морали да резервишу улазницу десет дана унапред. Кад сам певао у Еуридици, то су биле колоне...Долазила је једна девојка са психијатрије. Њена докторка би ме замолила: „Може ли да дође вечерас да Вас слуша, била је много узнемирена, Ви сте јој таблета за смирење?“ Увек сам јој говорио да је доведе. Умирила би се кад ме је слушала.
Живот у Београду је за мене био велико искуство, дружио сам се са Томом Лупином, Бором Чорбом, Даворином Поповићем, певао са Кемалом Монтеном, Мери Цетинић, Габи Новак, Арсеном Дедићем, Томом Здравковићем... Познавати те људе је право богатство. Много сам буран и богат живот имао...
Најјачи утисак је на мене оставила Оливера Катарина. Сјајна жена, имала је огромну енергију. Нико није умео да лумпује као она, господски, „луда“ жена, како је она певала са руским циганима, то је требало видети... Жао ми је што не постоји ниједан снимак. Када је певала у Олимпији (тада сам и ја био тамо), цео Париз је долазио да је слуша, врх, Натали и Ален Делон, Шарл Азнавур је чекао у реду да купи карту за концерт... Молили су је да остане тамо, нудили јој уговоре, али, она је све одбила, није хтела. Нисам ни ја. Није то наш свет, другачији је начин живота. Мени су довели неког менаџера, морао сам да једем одређене ствари у одређено време, а био сам жељан паприке у белом луку, шваргле, каурме, шкембића... Вратили смо се у ову селендру, али нашу. Оливеру нису волели, била је превише лепа, имала је „лудачки“ глас, Мира Ступица није могла да је поднесе, секла је на сваком кораку... Снимила је 70 филмова за страно тржиште, а овде нико о томе нема појма...
Марина Влади ме је обожавала, знала је помало српски, њена мајка је из околине Крагујевца. Забављала се са Висоцким, а он будалетинааа, шармер, кад јој приђе са оном његовом брадом и сузним очима, она каже: „Како да га не волим? Ушао ми је у сваку пору“. Шутнула га је много пута и увек му се враћала. Ми дођемо на брод, а он нађе чамац и дође са друге стране код прозора где ми седимо и пева само за њу. Кад је умро, престала је да пева.
Естрада данас
Тужна ја данас слика естраде. Глуми се гламур. Ту су неке Цеце Секе, Брене... Звезде Гранда су жалосне. Данас је важно само да се разголитиш, отпеваш да волиш секс, (текст није битан), да вриштиш на сцени и крај приче. То траје пет година и долазе друге. Данас да би успео, мораш да будеш у неком клану и да имаш новац. Још је у моје време, док сам био у Београду, кренуо тај курварлук. Савршено сам отпевао „Један дан живота“, али, нисам хтео да се мувам, да неког молим, да дам 20.000 марака (то је за мене био велики новац, могао сам кућу да направим). Имао сам велике хитове, све су ми покрали. Брена ми је узела „Још један дан живота“, Вајта „Азру“, Чола „Ноно бела“, Рајко Дујмић „Милена, генерацијо моја“... Жељко Суботић, који је недавно умро, написао је Харису десет песама, писао је за Жељка Самарџића, Тому Здравковића...., а певао је боље од свих, само то њега није интересовало. Становао је у Бијељини, у шупи поред дрвеног вц-а, нико се није сетио да му помогне. Мени је хтео да напише песму, да му ништа не платим, а ја сам видео да он из конзерве једе гулаш и хлеб од петнаест дана. Зар то није болно?
Северина је схватила да је само интерес битан, сад може да бира. „Ја сам имала романтику, па сам настрадала, а сад имам све, и ту моју лепоту која ће трајати још неко време“, рекла ми је. Укапирала је шта да ради да би опстала на естради. Видела је стварност такву каква јесте. Онај чувени видео снимак су јој наместили, није то она хтела, као што се прича, није она тип Секе Алексић. Оливера није знала да искористи своју лепоту, њој су клечали, молили је, није хтела да прода душу због каријере. Нисам ни ја. Остао сам свој. Хтео сам да будем певач и то и јесам. Музика ме је спасавала у животу. И кад сам весео и кад сам тужан, само запевам и здраво. Све брзо прође, све се заборави.
Шабац је мали град
... У њему све се зна... То је песма о Азри, конобарици која је радила у Мали. Била је много згодна, личила је на Клаудију Кардинале, сва је била лепота... Жена која је зрачила. Лети је ишла боса, подигла би сукњу, а ми деца, трчали смо за њом и викали: „Азрааа!“ Рајко Гуњак је написао песму о њој и послао ми текст из Сарајева, ја сам је дао Корнелију Ковачу, али је Слоба Марковић урадио аранжман. Требало је буде са зурлама, да ја вичем Азра, и тек онда да крене музика. Али, урађено је комерцијално. Шта да се ради? Ових дана ћу добити пензију, отићи ћу код брата у Париз, да се одморим, да не радим ништа. Мада, увек ме сећање враћа у Шабац, много волим овај град.
Земаљски дани теку
Не жалим се. Мени је важно да имам лепо да клопам, здраво, морске алге, барено поврће, не пушим више, понекад попијем. Немам план за дан, зависи како сам расположен, немам обавезу да се дружим, не волим то, непредвидив сам. Волим да читам Скота Пека, Лорку, Јесењина... И да слушам музику. Некад и заплачем, кад се сетим како је некад било, а видим како је сад. Није људима више ни до музике, нема кафана, срамота је да у Шапцу нема праве кафане...
Не осећам се као пензионер, знам колико имам година, не кријем их, али их држим, носим их. Више се дружим са млађим људима, лепше ми је са њима него са мојом генерацијом, они само кукају, причају о здрављу и преслишавају се ко је умро. Људи треба да избегавају негативну енергију, оне који их исцрпљују. Зато сам сам. Одем да се шетам, на пример, до моста и онда неке ствари сам са собом рашчистим, не треба ми ничија помоћ, сам сложим своје коцкице. Све легне и дође на своје. Човек сагради кућу, али, темељ пропадне. Тако је и у организму. Ова деца данас срљају, не знају шта је смисао живота.
Гибино вјерују
Музика и позитива. Не размишљам негативно. Одем негде у планину и вратим се сасвим нов, другачији, ишчистим организам. Ми живимо у загађеном граду, окружени загађеним људима. Они који су пуни као бродови, нису задовољни, њима је све мало. Не гањам националну пензију, него обичну, хоћу да будем као и сви други. Живот је јако једноставан, само га треба проучити. Ту нема филозофије. Треба бити једноставан, проводити више времена сам са собом, избегавати стрес. Гледам људе у пошти кад плаћају рачуне како су нервозни. Па, ако не уплатим данас, платићу сутра или за пет дана, зар је то важно?
Љубав је најлепши лек. Не волим да слушам будалаштине, склањам се, постоје људи који су мени јако драги, али тешки. Најсрећнији сам што немам ни кола, ни вилу, ни базен за купање, ни телохранитеље, шта ће ми немир? Ништа нисам планирао. Као лист на ветру сам. И дан данас не планирам. Не правим никакав „пројекат“, грозим се тог израза . То је термин који се користи у грађевини, не у музици, уметности уопште. Иду људи да „напуне батерије“, као да су роботи. Поред воде се човек најлепше осећа. Вода смирује, слушање реке како прича... Мени је жао што се народ изопачио зато што нема хлеба. А ко има, има и превише. Шта ће им? Кад одлазиш на онај свет, не добијеш камион од Бога да би све ствари потрпао и понео. Ништа се не носи горе. Идеш го ко пи.штољ. Ако ти обуку „хаљиницу боје лила“, обуку, идеш и ћао. Треба позитивно размишљати и веровати у Бога, који је у нама. Ако не верујеш Богу, не верујеш самом себи. Много има зла и негативности, које треба избегавати. То је мене научио „Пут којим треба ићи“ Скота Пека. Волим и књигу „Велике тајне“ Давида Исака, „У потрази за чудесним“ Успенског, Достојевског... Ја сам носио велики терет. Кад ти украду песму, то је као да ти украду део тебе. Али, није ми жао, те ће песме трајати. Ништа и није наше, ништа нећемо понети на онај свет. Само ће прича остати.
Детињство и стари Шабац
- Ма сиротиња, бре... Убога. Мајка ми је са Корчуле, отац из Сарајева, упознали су се у Београду. Он је радио у Краљевој гарди и када је премештен у Шабац, довео је мајку овде. Нека руска циганка, Мара Кљенда, која је скупљала грање и певала, довела их је у двориште код Ђорђевића, у улицу Вука Караџића. Ту смо се, у једној собици, одгајили нас шесторо деце, три сестре и три брата. Било је тешко, али је било много лепо. Мајка је прала веш по туђим кућама, а кад би завршила, седала би за клавир и свирала. (Они нису знали да свирају, само су имали клавир у кући). Једном приликом су ме понудили принцес крофном (тада сам је први пут видео), а она је рекла: „Не хвала, баш сам му јуче такве правила“. То је та корчуланска црта у њој, била је јако поносна, имала је лепе манире којима нас је учила. Ми деца, правили смо лудости, организовали представе у шупи, наплаћивали улазнице 5 динара, а после бисмо све потрошили у биоскопу. Много сам времена прводио тамо, волео сам филмове, нисам пропуштао ниједан. Када нисам имао новца, чистио сам биоскопску салу, да би ме пустили унутра тетка Дана и чика Марко Ћора. Шабац је тада био диван, никада више неће бити такав... Прва башта биоскопа „Париз“, иза Дома Синдиката, била је сва у цвећу, то је било чудо. Хотел „Дрина“, који је био преко пута данашњег Културног центра, такође је имао божанствену башту, где су долазили италијански певач Роко Граната, Лола Новаковић, Ђорђе Марјановић...
Мој покојни друг Миша и ја, увек смо замишљали да смо у неким групама, сањарили смо у тој нашој сиротињи, да путујемо и наступамо у Америци и којекуда... И то нас је држало. Када сам имао петнаест година, направили смо групу „Црне сенке“: Кића, Мића, Ера, Лола бубњар, Гоца Мецић и ја, деца из улице. Свирали смо Битлсе, Стонсе (Џегера сам много волео, он није певао, он је горео), Дилана, Џоан Баез... Џенис Џоплин је била неприкосновена, она је била лудило, била је тотално у песми. Тих шездесетих, свако је имао своје место у музици, Џенис, Морисон, Хендрикс... Ми нисмо знали енглески, али смо се сналазили. Моја другарица Славица је правила фонетски запис песама и ми смо учили напамет. Имам код куће 7.000 песама, све сам слагао и правио књиге. Увек сам волео нестварне ствари. Тражио сам текстове попут „Степенице ка небу“. Нисам знао шта значи, пошто нисам знао речи, али сам осећао да је права. Посматрао сам Криденсе, Дип Парпл, Прауд Мери, да бих знао како да се понашам на сцени. Био сам изнад времена, брат ми је донео бунду какву је имао Џегер, носио сам само једну црвену рукавицу и узане панталоне са широким каишем као Морисон. „Црне сенке“ су постојале до мог одласка у војску, 70-те године.
Песма у ЈНА
Чим сам дошао, тражио сам где могу да се убацим да певам. Славко Мрчић, пуковник, позове мене и пита ме да ли певам, а ја већ наравио групу у касарни, окупио сјајне музичаре. Много смо вежбали и звучали феноменално. Када је отац Сање Долежал дошао да чује емисију „Весели клуб младих“ на ТВ Загреб, позвао је нас, Камелеоне из Словеније, Индексе и Црвене кораље. После тога, пребацили смо се у Дом ЈНА да свирамо за војна лица, имали смо одрешене руке да радимо шта хоћемо. Доводио сам Ксенију Еркер, Терезу Кесовију, Габи Новак... Било је то дивно дружење. Ђорђе Новковић је био сјајан човек, поштен, никада није тражио новац, него нове људе. Рекао ми је: „Пошто си ти тако луд и риђ, певај на Сплитском фестивалу „Вратиа се барба из Америке“. Али, ја сам морао да се вратим у Шабац из војске, нисам имао ни стан, ни радно место, тако да је то пропало.. Ту песму је певао Мишо Ковач, Про Арте су снимили. Нема везе, није ми жао, ничега ми није жао...
Београдске године
Кад сам се вратио, пет година сам тезгарио са искусним музичарима по целој Југославији. Много сам песама научио. Када сам 78-ме певао у Шапцу, у хотелу „Слобода“, слушао ме је директор Таша и позвао да певам тамо. Отишао сам и провео у Београду 30 година. Ту сам направио највећи бум. Где год сам певао, људи су морали да резервишу улазницу десет дана унапред. Кад сам певао у Еуридици, то су биле колоне...Долазила је једна девојка са психијатрије. Њена докторка би ме замолила: „Може ли да дође вечерас да Вас слуша, била је много узнемирена, Ви сте јој таблета за смирење?“ Увек сам јој говорио да је доведе. Умирила би се кад ме је слушала.
Живот у Београду је за мене био велико искуство, дружио сам се са Томом Лупином, Бором Чорбом, Даворином Поповићем, певао са Кемалом Монтеном, Мери Цетинић, Габи Новак, Арсеном Дедићем, Томом Здравковићем... Познавати те људе је право богатство. Много сам буран и богат живот имао...
Најјачи утисак је на мене оставила Оливера Катарина. Сјајна жена, имала је огромну енергију. Нико није умео да лумпује као она, господски, „луда“ жена, како је она певала са руским циганима, то је требало видети... Жао ми је што не постоји ниједан снимак. Када је певала у Олимпији (тада сам и ја био тамо), цео Париз је долазио да је слуша, врх, Натали и Ален Делон, Шарл Азнавур је чекао у реду да купи карту за концерт... Молили су је да остане тамо, нудили јој уговоре, али, она је све одбила, није хтела. Нисам ни ја. Није то наш свет, другачији је начин живота. Мени су довели неког менаџера, морао сам да једем одређене ствари у одређено време, а био сам жељан паприке у белом луку, шваргле, каурме, шкембића... Вратили смо се у ову селендру, али нашу. Оливеру нису волели, била је превише лепа, имала је „лудачки“ глас, Мира Ступица није могла да је поднесе, секла је на сваком кораку... Снимила је 70 филмова за страно тржиште, а овде нико о томе нема појма...
Марина Влади ме је обожавала, знала је помало српски, њена мајка је из околине Крагујевца. Забављала се са Висоцким, а он будалетинааа, шармер, кад јој приђе са оном његовом брадом и сузним очима, она каже: „Како да га не волим? Ушао ми је у сваку пору“. Шутнула га је много пута и увек му се враћала. Ми дођемо на брод, а он нађе чамац и дође са друге стране код прозора где ми седимо и пева само за њу. Кад је умро, престала је да пева.
Естрада данас
Тужна ја данас слика естраде. Глуми се гламур. Ту су неке Цеце Секе, Брене... Звезде Гранда су жалосне. Данас је важно само да се разголитиш, отпеваш да волиш секс, (текст није битан), да вриштиш на сцени и крај приче. То траје пет година и долазе друге. Данас да би успео, мораш да будеш у неком клану и да имаш новац. Још је у моје време, док сам био у Београду, кренуо тај курварлук. Савршено сам отпевао „Један дан живота“, али, нисам хтео да се мувам, да неког молим, да дам 20.000 марака (то је за мене био велики новац, могао сам кућу да направим). Имао сам велике хитове, све су ми покрали. Брена ми је узела „Још један дан живота“, Вајта „Азру“, Чола „Ноно бела“, Рајко Дујмић „Милена, генерацијо моја“... Жељко Суботић, који је недавно умро, написао је Харису десет песама, писао је за Жељка Самарџића, Тому Здравковића...., а певао је боље од свих, само то њега није интересовало. Становао је у Бијељини, у шупи поред дрвеног вц-а, нико се није сетио да му помогне. Мени је хтео да напише песму, да му ништа не платим, а ја сам видео да он из конзерве једе гулаш и хлеб од петнаест дана. Зар то није болно?
Северина је схватила да је само интерес битан, сад може да бира. „Ја сам имала романтику, па сам настрадала, а сад имам све, и ту моју лепоту која ће трајати још неко време“, рекла ми је. Укапирала је шта да ради да би опстала на естради. Видела је стварност такву каква јесте. Онај чувени видео снимак су јој наместили, није то она хтела, као што се прича, није она тип Секе Алексић. Оливера није знала да искористи своју лепоту, њој су клечали, молили је, није хтела да прода душу због каријере. Нисам ни ја. Остао сам свој. Хтео сам да будем певач и то и јесам. Музика ме је спасавала у животу. И кад сам весео и кад сам тужан, само запевам и здраво. Све брзо прође, све се заборави.
Шабац је мали град
... У њему све се зна... То је песма о Азри, конобарици која је радила у Мали. Била је много згодна, личила је на Клаудију Кардинале, сва је била лепота... Жена која је зрачила. Лети је ишла боса, подигла би сукњу, а ми деца, трчали смо за њом и викали: „Азрааа!“ Рајко Гуњак је написао песму о њој и послао ми текст из Сарајева, ја сам је дао Корнелију Ковачу, али је Слоба Марковић урадио аранжман. Требало је буде са зурлама, да ја вичем Азра, и тек онда да крене музика. Али, урађено је комерцијално. Шта да се ради? Ових дана ћу добити пензију, отићи ћу код брата у Париз, да се одморим, да не радим ништа. Мада, увек ме сећање враћа у Шабац, много волим овај град.
Земаљски дани теку
Не жалим се. Мени је важно да имам лепо да клопам, здраво, морске алге, барено поврће, не пушим више, понекад попијем. Немам план за дан, зависи како сам расположен, немам обавезу да се дружим, не волим то, непредвидив сам. Волим да читам Скота Пека, Лорку, Јесењина... И да слушам музику. Некад и заплачем, кад се сетим како је некад било, а видим како је сад. Није људима више ни до музике, нема кафана, срамота је да у Шапцу нема праве кафане...
Не осећам се као пензионер, знам колико имам година, не кријем их, али их држим, носим их. Више се дружим са млађим људима, лепше ми је са њима него са мојом генерацијом, они само кукају, причају о здрављу и преслишавају се ко је умро. Људи треба да избегавају негативну енергију, оне који их исцрпљују. Зато сам сам. Одем да се шетам, на пример, до моста и онда неке ствари сам са собом рашчистим, не треба ми ничија помоћ, сам сложим своје коцкице. Све легне и дође на своје. Човек сагради кућу, али, темељ пропадне. Тако је и у организму. Ова деца данас срљају, не знају шта је смисао живота.
Гибино вјерују
Музика и позитива. Не размишљам негативно. Одем негде у планину и вратим се сасвим нов, другачији, ишчистим организам. Ми живимо у загађеном граду, окружени загађеним људима. Они који су пуни као бродови, нису задовољни, њима је све мало. Не гањам националну пензију, него обичну, хоћу да будем као и сви други. Живот је јако једноставан, само га треба проучити. Ту нема филозофије. Треба бити једноставан, проводити више времена сам са собом, избегавати стрес. Гледам људе у пошти кад плаћају рачуне како су нервозни. Па, ако не уплатим данас, платићу сутра или за пет дана, зар је то важно?
Љубав је најлепши лек. Не волим да слушам будалаштине, склањам се, постоје људи који су мени јако драги, али тешки. Најсрећнији сам што немам ни кола, ни вилу, ни базен за купање, ни телохранитеље, шта ће ми немир? Ништа нисам планирао. Као лист на ветру сам. И дан данас не планирам. Не правим никакав „пројекат“, грозим се тог израза . То је термин који се користи у грађевини, не у музици, уметности уопште. Иду људи да „напуне батерије“, као да су роботи. Поред воде се човек најлепше осећа. Вода смирује, слушање реке како прича... Мени је жао што се народ изопачио зато што нема хлеба. А ко има, има и превише. Шта ће им? Кад одлазиш на онај свет, не добијеш камион од Бога да би све ствари потрпао и понео. Ништа се не носи горе. Идеш го ко пи.штољ. Ако ти обуку „хаљиницу боје лила“, обуку, идеш и ћао. Треба позитивно размишљати и веровати у Бога, који је у нама. Ако не верујеш Богу, не верујеш самом себи. Много има зла и негативности, које треба избегавати. То је мене научио „Пут којим треба ићи“ Скота Пека. Волим и књигу „Велике тајне“ Давида Исака, „У потрази за чудесним“ Успенског, Достојевског... Ја сам носио велики терет. Кад ти украду песму, то је као да ти украду део тебе. Али, није ми жао, те ће песме трајати. Ништа и није наше, ништа нећемо понети на онај свет. Само ће прича остати.
Најновији број
18. април 2024.
