Инфо

11. април 2013.11. апр 2013.
НАШИ У СВЕТУ - ДРУГО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ (4)

БОЈЕ И ФОРМУЛЕ СЕСТАРА МИТРОВИЋ

На великом манастирском имању уз језеро Мичиген те сунчане суботе, у Новој Грачаници, намерник је могао да схвати колико Срба има у Чикагу. Кад се каже 20. 000, то је само бројка. Кад се види двадесет пута мање, али људи са децом, са породицама, рођацима и пријатељима, кад то забележи око, онда изгледа ““ импресивно. Неки шетају, неки уз велику бину слушају музику из ИН ЛИФЕ, неки седе за дрвеним сточићима у беспрекорно уређеном великом парку, недалеко од манастирске цркве и конака.
Међу присутнима је доста Шапчана и Подринаца. За ову прилику издвајамо две сестре Митровић, због њихове младости и перспективе, да у две различите области: физици и сликарству, у недалекој будућности, постану врхунски стручњаци и уметници.
Сусрет се одиграо већ на путу за Грачаницу, у колима Мире и Слободана Павловића, задужбинара дринске ћуприје, којима је судбина, очито намерила да спајају обале и људе. „Ви сте из Шапца?“ ““ изненађен и упитан поглед. „Да, из Таковске улице, одмах до Синдиката. Овде смо код кћерки у посети.“ ““ кажу Добрила, инжењер пољопривреде у „Житоратару“, и Филип Митровић, грађевински инжењер у шабачком „Занату“. „Ми се познајемо!“ Настојим да се сетим, али тешко иде.“Били сте пре 12 година у нашој кући да снимите прилог о Весниним успесима на такмичењима у физици за ТВ Београд“ „Ја вас се сећам због браде“ ““ додаје Весна. Ширим лице у осмех и „Како да не, сећам се“ ““ кажем раздрагано, а у ствари, меморија тотално заказала. Да бих се избавио из неприлике, скрећем тему на боравак 26 ““годишње Весне и њене три године млађе сестре Јелене Митровић у Америци. Почиње прича која се завршава два дана касније у њиховом малом апартману у ЕВАНСТОН““у, делу Чикага који се може сматрати студентским градом, јер је ту велики и познати НОРТХ ЊЕСТЕРН универзитет.
Весна је Основну школу „Вук Караџић“ завршила као ђак генерације и са неколико освојених награда на републичким такмичењима из физике и математике. У Гимназији „Вера Благојевић“ још више је потврдила своју опредељеност да се у будућности посвети науци, у првом реду физици. На почетку трећег разреда, у јесен 1990. налази у новинама конкурс за међународну размену студената и ђака, учествује на њему и бива обавештена да је примљена и да припрема потребне папире. У августу 1991. године одлази у америчку савезну државу Тенеси у град ПОЦАСОНТС, у породицу ФЛАКЕ. За разлику од факултета, у Америци је средњошколско образовање знатно испод нашег и Весна четврти разред гимназије завршава „левом руком“. У току те школске године освојила је прву награду на такмичењима у физици, у Западном Тенесију, и то је била једна од препорука да добије стипендију за студирање на државном универзитету за нуклеарну физику у Тенесију. Весна је, међутим, желела бољи и престижнији универзитет и другачији живот од сиромашног и, у односу на северније земље у САД, заосталог Тенесија. Конкурише, бива примљена и добија стипендију на Институту за технологију Илиониса у Чикагу. Факултет је уписала у септембру 1992. године и завршила у мају 1995. Само три, уместо четири године је студирала, али није имала летњи распуст и није знала ни за дан одмора и предаха.
У јесен те,1995. године, уписала је постдипломске студије физике на престижном НОРТХ ЊЕСТЕРН универзитету Чикагу, уз стипендију, али и рад у лабораторији на многим пројектима и одласке на симпозијуме у Лос Анђелес. Њујорк, Вашингтон... Завршила их је за годину дана. Сада припрема докторску тезу у области физике чврстог стања (изучавање суперпроводника применом нуклеарне резонанце).
Када је човек погледа онако младолику, ситну, са округлим наочарима на увек насмејаном лицу девојчице, рекао би да је тек завршила средњу школу. А она, у 26 ““ ој години, проводи у лабораторији по 12 и више часова дневно. Сваки дан. Не ретко и недељом. Када јој мама и тата дођу у посету, као сада, онда недељом иде са њима на излет у околину Чикага. Много воли овај град због миљеа: великих здања, зеленила, језера и пуно Срба који у њему живе.
„А забава, а љубав?“ ““ питам. „Биће за то времена касније. Прво морам да докторирам и изборим место асистента, касније професора, на универзитету. „
Весна не жели да иде у привреду, иако би са докторском титулом имала два до три пута већу плату него на факултету. Али, не би могла да даље напредује у науци. А то је њено прво животно опредељење и прва љубав.
Сестра Јелена је, пак, посебан случај, кад је њен боравак у Америци у питању. Рођена је 1976. године, и она је завршила Основну школу „Вук Караџић“ као одличан ученик. Од шестог разреда посећивала је Школу сликања професора и сликара Драгише Марсенића ““ Марсе у Дому културе „Вера Благојевић“. Сасвим опредељена за сликарство (више за боје него за цртеж) , уписује се у средњу школу за дизајн у Београду. Пријемни испит са врло строгим критеријумом за упис је прошла захваљујући стручном раду. Са одличним успехом је завршила ову школу, а најбоља је била баш на дипломском испиту 1995. године.
Исте године у јесен није прошла на пријемном Факултету ликовне уметности у Београду, али ““ чврсто решена да само то студира ““ наредну годину слика и похађа познату школу сликања у Шуматовачкој улици.
Први пут је излагала 1995. на Октобарском салону у Шапцу, а следеће, у лето, имала слике на изложби малог формата и изложби цртежа у Галерији Дома културе у Шапцу. У лето 1995. године била је учесник Јаловичке ликовне колоније, као један од најмлађих сликара у 20 и више година постојања Колоније.
Други покушај, у јесен 1996. године, на Факултету ликовне уметности у Београду је био ““ успешан. Примљена је у класи професора Гордана Николића. На крају прве године школовања, 1997., добила је две награде: „Петар Лубарда“ и за најбољи цртеж студената прве и друге године. У јунском року је завршила другу годину факултета са просечном оценом 9, 97, што практично значи да је од 14 предмета имала само три деветке.
У зиму ове године, у време јануарског распуста, отишла је код сестре Весне у Чикаго. Понела је неке радове и слајдове слика, јер је знала да је факултет СЦХООЛ ОФ ТХЕ АРТ ИНСТИТУТЕ ОФ ЦХИЦАГО, други по вредности у Америци, први за постдипломске студије (овај факултет завршио је, поред осталих, и Волт Дизни), и хтела да чује мишљење неког од професора о својим радовима. Примили су је, погледали слајдове, обавили са њом разговор и ““ после два дана ““ на сестрину адресу стигло је писмо у коме је Факултет обавештава да је примљена и да може, ако жели, код њих да студира. Шок, радост, повратак у Југославију, успешно полагање испита друге године у јунском року и, са свим признатим испитима из Београда, од септембра је студент треће године престижног факултета ликовне уметности у Чикагу.
Мама Даринка и отац Филип се ускоро враћају у Југославију и свој Шабац.
Сестре Митровић остају у Америци да остварују своје снове.
„Глас Подриња“, 25. април 1997.
И даље: Боје и формуле
Весна је, очекивано, докторирала у области нуклеарне физике и данас живи и ради као професор на Универзитету „Роуд Ајленд“ код Бостона.
Јелена је магистрирала сликарство, удала се и живи и ради у Чикагу.
Весна, чешће него сетра, тачније сваке године, са мајком Даринком долази у Отаџбину, у родну кућу у Шапцу и у Петровац на мору.
Сестре су остале, свака на свој начин, у својим световима, световима боја и формула.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa