МАНАСТИР РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
У Савезној америчкој држави Индијани има неколико српских духовних храмова. Осим цркве Светог Николе у Индијанополису, ту су и православни српски центри у још неколико градова ове америчке државе, у којој и данас живи знатан број Срба који није заборавио своје порекло и корене; којима су они, стубови православља на далеком континенту, извор духовне снаге и основни смисао постојања и овоземаљског живота у далеком свету.
У Индијани, а неоспорно и на читавом подручју средњезападно-америчког простора, то је Манастир Рођења Пресвете Богородице у малом граду Њу Карлајлу. О значајним српским националним и духовним празницима, у овај манастир долазе наши људи, верници и родољуби, не само из ове, него и из неколико суседних америчких држава. Приликом једне од наших посета овом јединственом српском храму, културном објекту и светилишту српске духовности на тлу Америке, служио је еписком средњезападно-амерички Лонгин.
У манастирској порти готово да није било места за све намернике. А било их је, у пролећном сунчаном дану у сред зиме, и из места удаљених до 300 километара... О томе колико је, после службе Божије, у импровизованим великим шаторима, било дирљивих сусрета, сете, радости, узбуђења и задржаних суза и осмеха, вечне носталгије, није потребно посебно наглашавати. То се не може описати. То се може само доживети. Ово је, стога, само покушај приказа лепоте овог српског храма, средишта богољубља и хуманости.
Међу брдима, попут шумадијских или азбуковачких планина, скривен у ували као што су, некад, да би избегли погледима турских освајача, грађени манастири у Отаџбини, у северозападном делу америчке Савезне државе Индијане, у близини градића Њу Карлајл (Нењ Царлисле), где пролеће касни и снег зна да буде и до пола метра, смештен је Српски православни манастир Рођења Пресвете Богородице.
Кад путник-намерник са капије, урађене у стилу старих српских духовних здања, погледа према манастиру: цркви, конацима, звонари и згради за већа окупљања верника приликом празника, и друге манастирске објекте, застаје задивљен. У том часу заборави да је на другом континенту, и помисли да је дошао у неки кутак Србије. Све изгледа препознатљиво и своје. Кубе нове цркве са православним крстом, витке линије Храма са куполастим витражима, као у једном комаду исклесана звонара, лепо обликовани и скромни објекти манастирских конака, све заједно у апсолутном складу и миру, у белини снега и међу оголелим дрвећем које мирише на буђење и пролеће; све то као да је сан у јави. Узбуђење намерника је разумљиво. Изглед Манастира Рођења Пресвете Богородице плени. Али, не само својом спољашношћу, српско ““ византијским архитектонским стилом, који је овде премерио векове. Још више ““ унутрашњошћу: фрескама оца Теодора Јурјевича, свештеника и живописца из Руске православне цркве, који је данима и недељама осликавао цркву, посебном љубаљу, а све без накнаде, само за молитву сестринства за његових десеторо деце; олтаром у свој лепоти православног иконописања, луковима и сводовима капеле; понајвише богобојажљивом и смерном тишином, песмом и молитвом у време службе Божије.
Манастир Рођења Пресвете Богородице новијег је датума, под директном је јурисдикцијом Његове светости, патријарха српског Павла и припада Београдско ““ карловачкој митрополији (Ставропигија), и једини је живи женски манастир ван Отаџбине. О његовом настанку, садржају и делатностима, причају игуманија, мати Евпраксија, и духовник отац Гаврило...
До пре седам година сестринство је живело у неусловним просторијама, без капеле, у манастиру Ричфилд, у Охају. Свакодневно су се монахиње молиле да добију простор макар за капелу и друге неопходне услове за монашки живот. Свештеник и професор др Матеја Матејић из Цркве Светог Стефана Дечанског у Колумбусу, у Охају, оснивач надалеко чувене „Хиландарске собе“ у овом граду, праве ризнице српске културе и историје у Америци, предложио је игуманији Евпраксији да једна од сестара помаже остарелој Рускињи Олги Попоф, богатој грофици из некадашње царске Русије. У дубокој старости (92 године) племенита Рускиња желела је да јој помаже само нека од православних монахиња. Искушеница““сестра Антонија Шпања, отпутовала је код грофице 120 миља од Ричфилда и с пуно пажње, љубави и милосрђа, неговала старицу. Слаба телом, али неокрњеног духа и бистрине, Олга Попоф заволела је, не само сестру Антонију, него и сестру Параскеву и мати игуманију, и покојног оца духовника Симеуна, цео колектив Манастира. Имала је обичај да каже: „Ми смо једна фамилија!“. Сазнавши у каквим условима живе у Манастиру Ричфилд, грофица Олга одмах је дала 100.000 долара да се нађе плац за манастир. Племенита Рускиња преселила се у лепше светове, оставивши велики део своје имовине сестрама и духовнику, „својој фамилији“. Иако су новац добили појединачно, сви су се једногласно договорили да сав иметак уложе у градњу и опремање „Манастира Рођења Пресвете Богородице“, онако како српском духовном храму доликује и како би то Грофица Попоф волела.
И прелепо место за градњу, мати игуманија Евпраксија је нашла захваљујући Божијој промисли и цео ток градње и подизање дивног српског духовног храма текао је како су се сестре у молитвама Богу обраћале.
На богоугодну грофицу Попоф подсећа спомен плоча на зиду до бочних врата цркве, манстир је подигнут за само 11 месеци а освећен је, у присуству патријарха Павла и пет архијереја Српске православне цркве, 19. јуна 1994. године.
Недељног фебруарског јутра присуствовао сам светој литургији и уверио се да се службе Божије у Манастиру Пресвете Богородице у Њу Карлајлу, одржавају строго по типику Српске православне цркве, и трају дуже него у другим српским духовним храмовима у Америци. Сестринство чине три Американке (православне вере, наравно), и две Српкиње (једна из овог краја), уз мати игуманију и духовника. У време када нису на служби, сестре шију мантије и друге црквене униформе, а праве и восак и мед. То је главни извор прихода, уз помоћ верника, који у великом броју, и из најудаљенијих крајева Индијане, долазе у манастир, нарочито у време великих српских верских празника.
У таквим приликама, у посебној згради, уз Цркву, у великој сали или у порти лети, приређују се пригодне свечаности и забаве.
Манастир од скоро има и библиотеку са значајним бројем књига, од религиозних до научних, историјских и популарних, белетристике. Највећи број их је на српском, а има их и на енглеском језику. Библиотеку води професор енглеског језика (дипломирала у Београду), и магистар библиотечких наука, дугогодишњи библиотекар у Виндзору, Канади, сада становник манастира, Биљана Јакше Ђелевић.
„Глас Подриња“, 7. мај 1998.
ЖИВОТ ДУХА СВЕТОГ И СПОКОЈ ПРАВЕДНИКА
Мати Евпраксија, игуманија Манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани, упокојила се пре неколико година. Три године пре ње и духовник Гаврило. Сестринство Манастира и даље несебично, свим срцем и бићем, чува ову српску духовну светињу на северноамеричком континенту. И даље је Манастир Рођења Пресвете Богородице духовни центар који окупља Србе у Америци из овог дела велике земље.
Биљана Јакше Ђелевић, библиотекара у манастирској библиотеци, још увек, уз помоћ сестара манастира, свесрдно обавља свој посао, иако је зашла у године. Библиотечки фонд се свакодневно увећева, чиме је испуњена највећа жеља богоугодне Српкиње.
У Индијани, а неоспорно и на читавом подручју средњезападно-америчког простора, то је Манастир Рођења Пресвете Богородице у малом граду Њу Карлајлу. О значајним српским националним и духовним празницима, у овај манастир долазе наши људи, верници и родољуби, не само из ове, него и из неколико суседних америчких држава. Приликом једне од наших посета овом јединственом српском храму, културном објекту и светилишту српске духовности на тлу Америке, служио је еписком средњезападно-амерички Лонгин.
У манастирској порти готово да није било места за све намернике. А било их је, у пролећном сунчаном дану у сред зиме, и из места удаљених до 300 километара... О томе колико је, после службе Божије, у импровизованим великим шаторима, било дирљивих сусрета, сете, радости, узбуђења и задржаних суза и осмеха, вечне носталгије, није потребно посебно наглашавати. То се не може описати. То се може само доживети. Ово је, стога, само покушај приказа лепоте овог српског храма, средишта богољубља и хуманости.
Међу брдима, попут шумадијских или азбуковачких планина, скривен у ували као што су, некад, да би избегли погледима турских освајача, грађени манастири у Отаџбини, у северозападном делу америчке Савезне државе Индијане, у близини градића Њу Карлајл (Нењ Царлисле), где пролеће касни и снег зна да буде и до пола метра, смештен је Српски православни манастир Рођења Пресвете Богородице.
Кад путник-намерник са капије, урађене у стилу старих српских духовних здања, погледа према манастиру: цркви, конацима, звонари и згради за већа окупљања верника приликом празника, и друге манастирске објекте, застаје задивљен. У том часу заборави да је на другом континенту, и помисли да је дошао у неки кутак Србије. Све изгледа препознатљиво и своје. Кубе нове цркве са православним крстом, витке линије Храма са куполастим витражима, као у једном комаду исклесана звонара, лепо обликовани и скромни објекти манастирских конака, све заједно у апсолутном складу и миру, у белини снега и међу оголелим дрвећем које мирише на буђење и пролеће; све то као да је сан у јави. Узбуђење намерника је разумљиво. Изглед Манастира Рођења Пресвете Богородице плени. Али, не само својом спољашношћу, српско ““ византијским архитектонским стилом, који је овде премерио векове. Још више ““ унутрашњошћу: фрескама оца Теодора Јурјевича, свештеника и живописца из Руске православне цркве, који је данима и недељама осликавао цркву, посебном љубаљу, а све без накнаде, само за молитву сестринства за његових десеторо деце; олтаром у свој лепоти православног иконописања, луковима и сводовима капеле; понајвише богобојажљивом и смерном тишином, песмом и молитвом у време службе Божије.
Манастир Рођења Пресвете Богородице новијег је датума, под директном је јурисдикцијом Његове светости, патријарха српског Павла и припада Београдско ““ карловачкој митрополији (Ставропигија), и једини је живи женски манастир ван Отаџбине. О његовом настанку, садржају и делатностима, причају игуманија, мати Евпраксија, и духовник отац Гаврило...
До пре седам година сестринство је живело у неусловним просторијама, без капеле, у манастиру Ричфилд, у Охају. Свакодневно су се монахиње молиле да добију простор макар за капелу и друге неопходне услове за монашки живот. Свештеник и професор др Матеја Матејић из Цркве Светог Стефана Дечанског у Колумбусу, у Охају, оснивач надалеко чувене „Хиландарске собе“ у овом граду, праве ризнице српске културе и историје у Америци, предложио је игуманији Евпраксији да једна од сестара помаже остарелој Рускињи Олги Попоф, богатој грофици из некадашње царске Русије. У дубокој старости (92 године) племенита Рускиња желела је да јој помаже само нека од православних монахиња. Искушеница““сестра Антонија Шпања, отпутовала је код грофице 120 миља од Ричфилда и с пуно пажње, љубави и милосрђа, неговала старицу. Слаба телом, али неокрњеног духа и бистрине, Олга Попоф заволела је, не само сестру Антонију, него и сестру Параскеву и мати игуманију, и покојног оца духовника Симеуна, цео колектив Манастира. Имала је обичај да каже: „Ми смо једна фамилија!“. Сазнавши у каквим условима живе у Манастиру Ричфилд, грофица Олга одмах је дала 100.000 долара да се нађе плац за манастир. Племенита Рускиња преселила се у лепше светове, оставивши велики део своје имовине сестрама и духовнику, „својој фамилији“. Иако су новац добили појединачно, сви су се једногласно договорили да сав иметак уложе у градњу и опремање „Манастира Рођења Пресвете Богородице“, онако како српском духовном храму доликује и како би то Грофица Попоф волела.
И прелепо место за градњу, мати игуманија Евпраксија је нашла захваљујући Божијој промисли и цео ток градње и подизање дивног српског духовног храма текао је како су се сестре у молитвама Богу обраћале.
На богоугодну грофицу Попоф подсећа спомен плоча на зиду до бочних врата цркве, манстир је подигнут за само 11 месеци а освећен је, у присуству патријарха Павла и пет архијереја Српске православне цркве, 19. јуна 1994. године.
Недељног фебруарског јутра присуствовао сам светој литургији и уверио се да се службе Божије у Манастиру Пресвете Богородице у Њу Карлајлу, одржавају строго по типику Српске православне цркве, и трају дуже него у другим српским духовним храмовима у Америци. Сестринство чине три Американке (православне вере, наравно), и две Српкиње (једна из овог краја), уз мати игуманију и духовника. У време када нису на служби, сестре шију мантије и друге црквене униформе, а праве и восак и мед. То је главни извор прихода, уз помоћ верника, који у великом броју, и из најудаљенијих крајева Индијане, долазе у манастир, нарочито у време великих српских верских празника.
У таквим приликама, у посебној згради, уз Цркву, у великој сали или у порти лети, приређују се пригодне свечаности и забаве.
Манастир од скоро има и библиотеку са значајним бројем књига, од религиозних до научних, историјских и популарних, белетристике. Највећи број их је на српском, а има их и на енглеском језику. Библиотеку води професор енглеског језика (дипломирала у Београду), и магистар библиотечких наука, дугогодишњи библиотекар у Виндзору, Канади, сада становник манастира, Биљана Јакше Ђелевић.
„Глас Подриња“, 7. мај 1998.
ЖИВОТ ДУХА СВЕТОГ И СПОКОЈ ПРАВЕДНИКА
Мати Евпраксија, игуманија Манастира Пресвете Богородице у Њу Карлајлу у Индијани, упокојила се пре неколико година. Три године пре ње и духовник Гаврило. Сестринство Манастира и даље несебично, свим срцем и бићем, чува ову српску духовну светињу на северноамеричком континенту. И даље је Манастир Рођења Пресвете Богородице духовни центар који окупља Србе у Америци из овог дела велике земље.
Биљана Јакше Ђелевић, библиотекара у манастирској библиотеци, још увек, уз помоћ сестара манастира, свесрдно обавља свој посао, иако је зашла у године. Библиотечки фонд се свакодневно увећева, чиме је испуњена највећа жеља богоугодне Српкиње.
Најновији број
18. април 2024.
