ВИТЕШТВО ПОЕЗИЈЕ

Поводом доделе Витезове награде за животно дело 11. маја ове године разговарали смо са песником, више о сећању и присећању, него о актуелном тренутку стварања. А такав приступ иницирао је сам песник! Као да се много комотније осећа у успоменама него у, по њему, суровој стварности!
Да ли се прибојавате награда које се додељују за животно дело, мада сте у најзрелијим годинама стварања?
- Прибојавати се, било би исувише једноставно! То могу сви! Јер би то била категорија телесног ишчезнућа! Код мене је то духовна стрепња да ће остати неисказане све оне тужбалице због којих ме је Створитељ поезије, у овом облику, и упутио у стране пределе земаљског живота, мада смо се, при последњем поздраву, добро разумели! Као да је желео рећи: ИДИ, ОСТВАРИ ДЕЛО, све остало је, ионако, празнина! И ево, као што Вам је познато, своју орфејску проповед лагано приводим крају!
За Вас се, и у поезији, и у животу, говори да сте монашки посвећени уметности! Зар то није нека врста сталне молитве за дуг живот?
- А, не! То је само преливање два сасуда, једног у други! Физичка супстанца, као хранитељица метафизичком узлету, док се не одвоји од препознатљивог, и тужног предела, који је осуђен на вечну тмину, дубљу и гушћу од себе саме! Налик на бесконачну ноћ! Међутим, у самој дефиницији животног дела, код мене се појавило једно судбинско озарење, као нека мала ружа сунца, која је бринула о мојој поезији, изван мене! Најпре, у првом диптиху, награде за животно дело за одрасле: Круна деспота Стефана, и Статуета Бранка Радичевића; затим, у другом диптиху, награде за Животно дело за децу: Златни кључић Смедерева, и, ево, ових дана, Витезова награда! Скоро савршени поредак ствари!