Инфо

22. август 2013.22. авг 2013.
СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ

СПАВАЊЕ НА МРТВАЦИМА

Водећи разговоре са старим Шапчанима и њиховим потомцима деценијама се суочавам са недостатком података или фотографија из њиховог живота. Фотографије млађа родбина разнесе а старији немају навику да својим потомцима оставе податке о свом животу.
Године просто лете, животи се чине кратким а сваки човек има други животни ток и треба га забележити. Ако ни за шта друго оно барем да се из њега извуче нека поука. А ми какви смо, поука нам увек треба.
Стојан П. Радишић Столе, шабачки трговац, за живота је сачувао своје фотографије а сину Драгану Радишићу, мом саговорнику, детаљно је описао свој живот који ће због обиља података бити објављен у два наставка.
Столе је рођен 1915. године у селу Живаја у близини Јасеновца које је још од 1600. године било насељено Србима који су од Аустро-угарске добили земљу са обавезом да штите монархију. Столе је био шеснаесто дете Јоке и Павла, који је пет година служио војску у Бечу. По препоруци учитеља Вуруна Симеуна Столе је послат у Београдски ,,Привредник“ на школовање (према афинитету), који је основан 1897. године. ,,Привредник“ је 1946. године имао 36.775 питомаца који су широм Југославије ширили паролу: „Рад ““ штедња ““ честитост“. Та школа послала је Стола у Шид на даљу трговачку обуку код Јеврејина Леополда Клајна. Столе је око врата носио картон са натписом ,,Стојан Радишић ““ Шид Леополд Клајн“ са којим из Београда возом одлази у Шид где га је дочекао симпатични чичица Леополд код којег је послат да буде шегрт. Столе постаје члан породице Клајн. Трговац Леополд је имао синове Јожику, Милана и Лацику који је био Столов вршљак. У кући се говорило српски и немачки. Временом је Столе постао успешан трговачки путник. Трговац Леополд ценио је Столов рад, штедњу и честитост. Дао му је аутомобил ,,Пакард“ са којим је Столе путовао по земљи, продавао робу и уговарао трговачке послове за Клајна.
Једном приликом пут га је навео у село Слатину код Шапца где је кафану и трговину држао Милан Марковић. Ту се Столе упознао са Милановом ћерком Стајком, најлепшом девојком у Слатини. Љубав се јавила на први поглед, лепа Стајка а близак јој Столе. Свадба је била уговорена али почиње Други светски рат. Столе је мобилисан и док је био у Добоју на чувању железничке станице са групом војника немачке тенковске јединице ушле су у град. Југословенска војска је већ била у расулу. Немци су из тенкова пуцали изнад глава наших војника, заробили их и депортовали возом преко Аустрије, Мађарске у немачки радни логор у Лимбургу.
Тако Столе уместо да се ожени са лепом Стајком нађе се у заробљеништву, на раду у логору Сталаг 12. Знајући добро немачки, који је научио у кући Клајнових, Столе је био тумач у логору. Због немачке цензуре сва писма заробљеника која су слата у отаџбину, Столе је писао а заробљеници диктирали. За ту услугу су га награђивали и није оскудевао у храни и цигарама. Повремено је ишао на рад у сеоска домаћинства где је требао да чупа коров на њивама. Грешком је остављао коров а почупао поврће. Кад Немац то види, врати га у логор на друге послове.
И увек је Столе нешто погрешно урадио јер је једино добро знао да тргује. У логору је било заразе и Столе се разболи од трбушног тифуса. Стрпају га Немци у болницу, преболе он али за мало да умре од друге болести. Осећао је огромну глад и док је лежао у болници умре неки Рус у суседном кревету. Столе му испод јастука извуче кекс, наједе се и напије воде. Али оно није био кекс већ руски дехидрирани хлеб који нарасте у води. Нарастао хлеб а Столу стомак као да је у деветом месецу трудноће, мислио је да ће да пукне али преживе. Вративши се у логор био је на чувању вагона са једним маторим немачким војником. Немац му рече да обије вагон у којем су цигаре што Столе упорно одбијаше. Немац му огрну свој шињел, стави му шлем на главу, даде пушку и оде да сам обије вагон. Накупи пуно шаторско крило цигара и поделио са Столом. Продавао је Столе цигаре у логору и ,, живео као цар“ а од зарађених пара у граду је купио ципеле и у њима се венчао по повратку из заробљеништва.
Пошаљу Стола на рад у једно сеоско домаћинство где су се гајили коњи. Тамо је живела мајка са девет кћери. Све јашу коње а он се плашио коња. Столе млад као и оне, у селу нема мушкараца и једва је издржао неколико месеци са девет сестара. Молио је немачку команду да га пребаце у логор 200 км. даље!
Рат је био у току, савезници су неуморно бомбардовали Немачке градове и логоре. Приликом једног бомбардовања Столе је са два друга трчао, бомба је разнела ону двојицу а Столе сав само поцепан одбачен је педесет метара. Немци су им давали широка бела платна да шире по логору у облику белог крста у кругу. Болнички знак за савезничке пилоте није ништа значио. Живот у логорима ја био све тежи, Немци су губили рат и сељакали логораше. Била је зима. Пегави тифус је харао, логорске бараке порушене. Ко увече легне на земљу ујутро је мртав. Једне ноћи Стојан кроз маглу виде сложена дрва на фатове, попе се на њих, покри шаторским крилом и заспа. У зору осети свраб под пазухом, завуче руку и извуче пуну шаку белих ваши. Погледа око себе и виде да није спавао на дрвима већ на укоченим телима мртвих тифусара која су била послагана као дрва. После три дана добио је високу температуру и сместише га у болницу. У болници је лекар само пролазио поред кревета и говорио: ,,Овај је готов за пола сата, овај пет минута, износите га“. Тако рече и за Стола. Изнесоше га из собе, прође пола сата а он још жив. Зовне Столе болничара и каже: „Хеј , ја сам још жив“. Врате га у болничку собу.
Преболе Столе и пегави тифус али остаде без косе и многих другова на чијим је сахранама присуствовао. Ослободила га је америчка армија 24. 04. 1945. године и проследила возом до Загреба у којем као да није било рата. А можда и није. Како за кога. Сазнаћете у наставку.
Драгутин Драган Петровић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa