Инфо

29. август 2013.29. авг 2013.
СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ

СВАТОВИ НА СРУШЕНОМ МОСТУ

Трговац Стојан Столе Радишић као ратни заробљеник бр. 57916 провео је четири године у немачким радним логорима. Преживео је бомбардовања, два тифуса и након ослобађања од стране америчке армије пребачен је возом у Загреб. По изласку из логора могао је да бира, одлазак у Америку или домовину. По ранијем договору у Америци га је чекала једна од сестара али одлучио се за ово друго и пешице кренуо у своје родно српско село Живаја 80 км од Загреба. Током рата усташе су спалиле село и побиле српски живаљ. Пуком случајношћу пронашао је живу сестру близнакињу Стојанку. Седела је под једном шљивом на којој је био његов громби капут који јој је пре рата поклонио. То јој је био кров , док је у рукама држала сина Милана старог 4 године. Сестра му је рекла да јој је муж убијен а да је мајка Јока крајем јула 1941. године отишла у село Утолицу код ћерке. Усташе су их покупили , са децом затворили у цркви и запалили. Тог дана убијено је око 600 Срба. Брат Милош убијен је у Јасеновцу а остала је жива снаха Мара са три сина Бошком, Чедом и Стојаном, док је најстарији син Јован погинуо на Козари као партизан бранећи српске избеглице од усташа и Немаца. Сестрић Никола Торбица био је заробљен од Немаца и отеран у норвешке логоре.
Стојан, видевши да му је породица уништена, пут Шида води са собом двојицу старијих синоваца Бошка и Чеду. У Шиду затиче покрадену радњу Леополда Клајна који га је пре рата прихватио као сина. Клајн је за време рата био у Швајцарској и Италији, дописивао се са Стојаном и слао му пакете у логор. Стојан то не заборавља и покреће Клајнову радњу. Сваки дан возом путује у Марибор где као трговачки путник купује тубе штофа и продаје их у Шиду. Посао напоран, возови увек препуни, стоји на папучици и држи штоф. Донету робу продаје повољно и посао цвета а радња ради. Држи се оне старе јеврејске изреке „Купи за динар, продај за два“. У новембру 1945. године одлази у Слатину код веренице Стајке, која га је чекала четири дуге године и за то време од њега добила само четири писма писана на немачком. Почиње ново поглавље Столовог живота са шеширом на глави.
У Варњанској цркви венчава се са Стајком Марковић и сватови са фијакерима и таљигама иду ка Шапцу. Мост преко Саве је срушен при повлачењу Немаца па сватови у дугој колони пешице прелазе преко климавих дасака на мосту док испод њих хучи вода која пресеца делове скршеног моста. Као дете запамтио сам један мој прелазак преко тог порушеног моста 1947. године. На раменима ме је носио неки човек док су ми родитељи полако ишли иза нас. За мене је тада то било страшно. Столу је прелазак свакако био лакши јер водио је своју младу. Прешавши у Кленак сватови су у фургонима теретног воза отишли у Шид где је била свадба. Четири године чекала је лепа Стајка и дочекала тај дан. У међувремену из Швајцарске у Шид враћа се власник куће и радње Леополд Клајн. Он Стојана гледа као свога сина. Током рата једног сина су му убиле усташе, други је отишао у Палестину а трећи у Београд. У договору са њима Клајн у власништво Стојану предаје сву имовину у Шиду и одлази у Палестину.
Стојан наставља да води сада сопствену радњу. У Шапцу купује плац од адвоката Николе Шкорића и зида кућу у Партизанској улици јер Стајка жели да буде ближе својима у Слатини. Године 1946. добијају сина Драгана (мог саговорника), а 1947. продају кућу у Шиду и пресељавају се у Шабац. У новој кући у Шапцу живе Столе, Стајка , син Драган и синовци Бошко и Чеда које је Столе као децу повео из родне Живаје. Стајка и Стојан Радишић добијају 1952. године и другог сина Мићу, синовци се осамостављују, поштујући Стола као свог оца. Педесетих година у Дому за ратну сирочад пронађен је Стојанов сестрић Чеда Торбица који је био нестао у вихору Другог св. рата. И он је дошао у Шабац где се оженио, окућио и данас живи у Шапцу као пензионер. Столе у Шапцу почиње нов трговачки живот у друштвеним трговинама, примењује своје богато трговачко искуство стечено пре рата. Држи се оне пароле ,, Рад ““ штедња ““ честитост“ коју је запамтио као питомац ,,Привредника“. Од 1948. ““ 1950. године ради као пословођа продавнице текстила (РАНАПОЗ), од 1950. ““ 1951. као привредни пословођа једне од продавница ,,Звезд“, затим ,,Авала“ и ,,Партизан“ где 1955. године уводи трговачку иновацију. У ,,Авала - Самоизбор “ шабачки купци први пут су били у прилици да дођу у директни контакт са изабраном робом. Могли су да опипају штоф, да се увере у дебљину и гужвање.
Од 1973. године Столе ради као пословођа ,,Рибо ““ материјала“ у Карађорђевој улици где је продавао ловачки и риболовачки прибор. Један догађај из те продавнице оцртава какав је био Столе. Дође дечак код Стола у продавницу да купи једну удицу. Упита га Столе какав штап има? „Бамбусов“, рече дечак. На то ће Столе: „А да ли би волео да имаш овакав?“ и извуче испод тезге најбољи штап за пецање који је био добио од трговачког путника. Дечак зину када је видео штап о којем је могао само да сања. „Ево ја ти га поклањам“, рече стари трговац Столе задовољан што је дечаку пружио ненадано задовољство.Убрзо дојури дечаков отац са дететом, мислећи да је дете украло скупи риболовачки штап. „Па ти ниси нормалан, као можеш да даш овако скупу ствар?“, рече дечаков отац. „Мени штап не треба а дете ће знати да га користи“, мирно рече трговац Столе.
Прелазио је Столе у продавнице где је требао да се разради посао. Почетком 1973. године на Камичку се поред ,,Ауто““мото“ друштва налазила продавница ауто делова. Столе стари ,,текстилац “ суочио се са новом врстом робе. Не зна називе ауто делова. Дође купац, тражи део а Столе се направи да нешто пише и каже купцу: „Иди узми сам“. Купац узме из рафа тражени део, плати и оде, а Столе код тог дела стави натпис са називом. Учио је трговачки посао до краја радног века. Касније је знао све ауто делове а био је познат по томе што је многима помагао у невољи и давао робу на вересију. Никада није био преварен. Пред крај живота питали га синови, зашто није оставио свакоме по кућу? Столе им смирено рече: „Е, оставио сам ја вама нешто много веће него куће... “ Чекају Драган и Мића, шта је то? Стојан мирно рече: „Када умрем, нећете се постидети да кажете чији сте синови“. Отишао је стари трговац у незаборав 20. априла 1993. године чиста образа и пуне душе јер се целог свог живота бринуо више о другима него о себи.
Драгутин Драган Петровић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa