ГЛУМИЦА ЗАУВЕК ““ БРАНКА ЦРНОМАРКОВИЋ
ЈОШ УВЕК САЊАМ УЛОГЕ
Међу нама живе не само људи који су били сведоци једног времена, него и активни учесници у њему. Најстарија шабачка глумица, Бранка Црномарковић, учествовала је у оснивању професионалног позоришта у Шапцу. Ово је прича о њој
Глумица која не крије године, рођена 25. јула 1926. године на Камичку, памти турску калдрму, радње богатих трговаца и мали, чисти град у ком су живели честити људи, које и данас поштује. Када су дошле тешке године, Бранка није имала могућност да иде у Гимназију, иако је то жарко желела. Никако и ни у чему се не осећа недостатак академског школовања, јер је “српска Кетрин Хепберн“, кроз рад у позоришту и сусрете са квалитетним, талентованим људима завршила, како сама каже “све њене универзитете“.
Прича о глуми почиње 1942. године, у Родином позоришту, у коме је играо и Цане Фирауновић. А онда је дошао сусрет са др Лазом Петровићем, стоматологом, који је препознао њен дар за сцену.
- Др Лаза је рекао мојој мами да дођем код њега да учим занат, зуботехнику. И тако сам кренула код њега и наставила да статирам у дечјим представама. Једног дана ми је рекао: “Немој сутра да дођеш, обавештен сам да ћу бити ухапшен, али ти настави да играш у позоришту, иди у Занатски дом.“ И ја сам га послушала. Некако се десило да су у то време у Шабац дошли Теја Тадић са супругом, Вањом Марковић, Мира Ступица (у то време ““ Тодоровић), Блаженка Каталинић и други... Теја је био шабачки Бојан Ступица. Урадио је све што је било у његовој моћи да од дилетантског направи професионално позориште у Шапцу. Он је од мене створио глумицу. Одлазила сам на пробе и кад нисам била у подели, учила сам од најбољих.
Опште је место да живот пише романе, његови токови и обрти имају све литерарне мотиве и понекад су јачи су од сваког романа. Догодило се да се Бранка заљубила, напустила позориште и удала се, али, мајци њеног супруга није одговарало да има снаху глумицу и тај брак је трајао само три месеца.
- За мене је то био крах, али нисам поклекла. Теја Тадић ме је примио назад у позориште, сви су се трудили и помагали ми да пребродим тај период. На репертоару је био “Хајдук Станко“, ја сам играла Јелицу, поред имена као што је Добрица Милутиновић, Блаженка Каталинић, Мира Тодоровић... Има једна сцена у трећем чину када отац отера Јелицу од куће, ја сама на сцени, опраштам се од свог кревета, узмем оно мало ствари да понесем, сузе лију (лију и док се сећа) и кажем: “Куд ћу сада?“ Тишина. И одједном се из публике чује: “Дођи код мене“. Спушта се завеса, ја плачем и смејем се у исто време. Огроман аплауз.
Прича о глуми почиње 1942. године, у Родином позоришту, у коме је играо и Цане Фирауновић. А онда је дошао сусрет са др Лазом Петровићем, стоматологом, који је препознао њен дар за сцену.
- Др Лаза је рекао мојој мами да дођем код њега да учим занат, зуботехнику. И тако сам кренула код њега и наставила да статирам у дечјим представама. Једног дана ми је рекао: “Немој сутра да дођеш, обавештен сам да ћу бити ухапшен, али ти настави да играш у позоришту, иди у Занатски дом.“ И ја сам га послушала. Некако се десило да су у то време у Шабац дошли Теја Тадић са супругом, Вањом Марковић, Мира Ступица (у то време ““ Тодоровић), Блаженка Каталинић и други... Теја је био шабачки Бојан Ступица. Урадио је све што је било у његовој моћи да од дилетантског направи професионално позориште у Шапцу. Он је од мене створио глумицу. Одлазила сам на пробе и кад нисам била у подели, учила сам од најбољих.
Опште је место да живот пише романе, његови токови и обрти имају све литерарне мотиве и понекад су јачи су од сваког романа. Догодило се да се Бранка заљубила, напустила позориште и удала се, али, мајци њеног супруга није одговарало да има снаху глумицу и тај брак је трајао само три месеца.
- За мене је то био крах, али нисам поклекла. Теја Тадић ме је примио назад у позориште, сви су се трудили и помагали ми да пребродим тај период. На репертоару је био “Хајдук Станко“, ја сам играла Јелицу, поред имена као што је Добрица Милутиновић, Блаженка Каталинић, Мира Тодоровић... Има једна сцена у трећем чину када отац отера Јелицу од куће, ја сама на сцени, опраштам се од свог кревета, узмем оно мало ствари да понесем, сузе лију (лију и док се сећа) и кажем: “Куд ћу сада?“ Тишина. И одједном се из публике чује: “Дођи код мене“. Спушта се завеса, ја плачем и смејем се у исто време. Огроман аплауз.
Најновији број
18. април 2024.
