ВАШАР ЈЕ БИО, А НА ВАШАРУ...

Видети и бити виђен, од вајкада је мото вашара који се по традицији за Малу Госпојину сакупља на чувеној Михаиловачи поред Саве у Шапцу. Град тада добије чак и више становника него што их редовно има а панађур траје неколико дана док се посетиоци не засите и џепови испразне. Било је то место сусретања, састанака, виђења, забаве, разбибриге па и сваковрсне набавке. По оној народној ту се може наћи све, од игле до локомотиве, и старе ципеле, и поцепане чарапе, и панталоне дуге и кратке, и кошуље ношене и не пробане, и којекаквих намирница, и разноврсних справица, бурад за вино и ракију, столице за стабилно и нестабилно седење, стари и нови чардаци, расни коњи па и они вешто офарбани да не личе на раге. Био је ту и рулет са кружном плочом и ексерчићима који су одвајали “Партизан“ или “Звезду“, некада “Динамо“ “Хајдук“, “Сарајево“ или “Жељу“, па када се заврти и где стане тај и добија паре а највише, како су говорили вешти мајстори рулета, је одлазило у “Бабину рупу“. Било је ту и “Карике код Марике“, иако нико никада није видео ту Марику, карике су се набацивале на пивске, винске и ракијске флаше обложене тада најактуелнијим новчаницама позамашне вредности, па “Ко набије, тај и добије“. Биле су ту и кегле па и спретно направљене чарапе пуњене песком и понеком куглицом олова те је мало ко успео да пообара све лимене чашице наслагане на тезгу и оствари вредну награду. А била је ту и својеврсна атракција, како је њен слаткоречиви власник најављивао “Чудо природе, пола жена, пола змија, настала апарацијом царскога реза, транспарентнога смрта, коју су извели доктор Аладин и доктор Живаго из Мајнца“. Било је ту свега, рекло би се “соманге“.