ПОДСЕЋАЊА НА 1945. ГОДИНУ

Праксом смо доказали да смо народ који брзо заборавља своју прошлост и оно што је наше а лако прихвата све што је туђе. Друге земље са пуно пажње чувају своје старе вредности - историју, људска дела, културу, одржавају музеје, па чак и својатају туђа дела и личности ( Н. Теслу ). Ми преко ноћи прихватамо све што је ново не правећи селекцију између доброг и лошег, нормалног и ненормалног ( дрога, ГМО, геј...) Слабо се држимо оне старе изреке: ,,Народ који не сачува своју прошлост, неће имати будућност“.
Овом приликом тема су стари биоскопи који су нестали. Од открића браће Лимијер и првих филмских пројекција у Шапцу прошло је преко сто година. Током тог времена у Шапцу су стално радила 3 до 4 биоскопа и по том броју само је Београд био испред нас. После рата, тачније 3. јула 1945., у Југославији је основано ,,Државно филмско предузеће ДФЈ“ које је вршило строги надзор над радом биоскопа и имало склопљен уговор са британском а нешто касније и са руском филмском дистрибуцијом, од које је само 1947. купљено преко 400 руских филмова и журнала.
Први домаћи филм ,,Славица“ гледали смо у шабачким биоскопима 1946. године. То је био први ЈУ филм и први филм који сам гледао са четири године. Сећам се само песме морнара и пар сцена за мој тадашњи узраст доста. Можда ме је то и навело да истражујем стогодишњи рад шабачких биоскопа. У Међуопштинском историјском архиву Шабац прегледао сам сачувана документа биоскопа ,,Касина“ из послератног периода, која говоре шта је остало од технике и инвентара, након одласка власника Александра Фрајзицера у Немачку. По записнику сачињеном 7. септембра 1945. Он је биоскоп оставио у потпуно исправном стању, у подруму зграде 15 тона кокса за грејање сале и у Народној банци филијала Шабац суму новца од 81.799 динара. Само филмска тон апаратура вредела је 192.000 динара и остатак биоскопског инвентара око 40.000 динара. Све наведено у попису предао је М. Беловуковић из Шапца а примио чиновник Павле Зрињи за Државно филмско предузеће ДФЈ. Наведене ствари примио је на чување новопостављени руковаоц Миодраг Балабан. Из другог документа види се да су процениоци вредности биоскопа „Касине“ били Јова Павловић кинооператер, Милутин Милунић, електромонтер и Владислав Драгутиновић, службеник одсека ЗУНДСА у Шапцу. У документу (писан руком) бр. 590/45 наводи се: ,,У смислу одборске седнице одржане на дан 8.02.45. г. одређује се за кино-оператера у биоскопу ,,Касина“ друг Панта Борђошки ...“
Тон биоскоп ,,Касина“ убрзо је почео да ради а ја сам девет година касније као ученик петог разреда од Панте научио занат. То знање ми је омогућило да 1964. као војник будем кино-оператер у биоскопу Дома гарде у Београду. Панта је касније прешао да ради у биоскоп ,,Париз“, а по препоруци Јове Павловића (1898.-1976.) на место Пантелије Борђошког (1922.-1998.) дошао је да ради Лазар Грујић Лале (1928.-2007.). За живота Лале ми је рекао да 30 година није користио годишњи одмор бојећи се да му неко не заузме место. Помоћник му је био Видосав Ковачевић Парић (1934.-2001.), а главни за технику био је кино-оператер Ђорђе Клас (1929.-1987.).
У предратној „Касини“ као кино-оператер радио је Миодраг Михајловић (1900.-1961.), а у ,,Паризу“ легендарни навијач ФК ,,Мачва“ Јован Павловић Мечак. Нове технике биле су немилосрдне, телевизија и видео-рикордери уз помоћ пиратерије уништили су (уништили смо) биоскопе. Тужно би било да пишемшта је све касније било у ,,Касини“ и како она данас изгледа. Нека нам у сећању остане златни период шабачких биоскопа од 1960.-1980. године, гурање за улазнице и ,,карту више“. О том времену (можда) неком другом приликом. Имао је Шабац још биоскопа који су део његове историје. Можда ће у будућности град имати музеј о њима а до тада нека живи филм.
Драгутин Драган Петровић