КОЈЕКУДЕ... ЊЕГОВИМ ТРАГОМ (47)
КАРАЂОРЂЕВИ УСТАНИЦИ
Један од најважнијих проблема Карађорђевих устаника био је недостатак оружја и муниције (џебане). Долазили су Карађорђу људи наоружани само секиром, пијуком или мотиком. На почетку устанка на сваких сто наоружаних Турака долазило је три наоружана Србина. Оружје се углавном отимало од Турака и сваки је борац себе наоружавао. О недостатку оружја и муниције најбоље сведочи писмо секретара Правитељствујушћег Совјета Сербског, Боже Грујовића Петру Новаковићу-Чардаклији у Петроград: „ Јунака и војника имамо доста, али нам је за џебану спреша, и још би толико војске имали да имамо оружја. Џебане и оружја највише требамо и сви су Срби около Србије готови, сви нас зову себи да с нама заједно војују, само немају оружја.“
За даље вођење војних операција оно мало оружја што су Срби имали или као учесници на страни царских Турака, или од пљачке Турских војника, није било довољно. Зато Карађорђе на једној од првих скупштина, која је одржана у Остружници од 24. априла до 3. маја 1804. године, поред других унутрашњих проблема поставља и питање наоружања војске. То је био први велики састанак нахијских и устаничких старешина откако су Срби устали на оружје. На ову скупштину, која је почела на Ускрс 24. априла 1804. године, поред српских старешина били су позвани и главни земунски трговци ради преговора о набавци муниције. Зна се да је Карађорђе одржао посебан састанак са главним снабдевачима устаника Милошем Урошевићем и Костом Петровићем-Добановчанином.
Скупштина је решила да се нађе новац на зајам за подмирење ратних потреба, и ради тога су се после свршетка рада ове скупштине обратили земунским трговцима да им даду зајам од 50.000 гроша.
Још у зиму 1804. године, тек што је избио устанак, мислило се и на топове. Прављени су од трешњева стабла. Прве такве топове направио је коларски мајстор Танасије из села Загорице поред Тополе. Из трешњева стабла извртео је две цеви топовске, добро их оковао, натоварио на коње и послао Карађорђу. Ти први трешњеви топови, који су више плашили Турке него што су им могли зла нанети, изнесени су на Рудник, постављени су на врх Јавор и први пут су испаљени да даду знак устаничкој војсци да јуришем нападне град Рудник у коме се утврдио злогласни зулумћар Сали-ага, прозван „Руднички бик“. Доцније је било и других коларских мајстора који су дубили трешњево стабло и правили топове, али их је мало који су знали окивати - прскали су, и од света тога било је слабе користи. Када је из Земуна дошао ковачки мајстор Јован Петровић (сви су га звали Јован Ковач), почео је умешније окивати трешњеве топове гвозденим обручима.
За даље вођење војних операција оно мало оружја што су Срби имали или као учесници на страни царских Турака, или од пљачке Турских војника, није било довољно. Зато Карађорђе на једној од првих скупштина, која је одржана у Остружници од 24. априла до 3. маја 1804. године, поред других унутрашњих проблема поставља и питање наоружања војске. То је био први велики састанак нахијских и устаничких старешина откако су Срби устали на оружје. На ову скупштину, која је почела на Ускрс 24. априла 1804. године, поред српских старешина били су позвани и главни земунски трговци ради преговора о набавци муниције. Зна се да је Карађорђе одржао посебан састанак са главним снабдевачима устаника Милошем Урошевићем и Костом Петровићем-Добановчанином.
Скупштина је решила да се нађе новац на зајам за подмирење ратних потреба, и ради тога су се после свршетка рада ове скупштине обратили земунским трговцима да им даду зајам од 50.000 гроша.
Још у зиму 1804. године, тек што је избио устанак, мислило се и на топове. Прављени су од трешњева стабла. Прве такве топове направио је коларски мајстор Танасије из села Загорице поред Тополе. Из трешњева стабла извртео је две цеви топовске, добро их оковао, натоварио на коње и послао Карађорђу. Ти први трешњеви топови, који су више плашили Турке него што су им могли зла нанети, изнесени су на Рудник, постављени су на врх Јавор и први пут су испаљени да даду знак устаничкој војсци да јуришем нападне град Рудник у коме се утврдио злогласни зулумћар Сали-ага, прозван „Руднички бик“. Доцније је било и других коларских мајстора који су дубили трешњево стабло и правили топове, али их је мало који су знали окивати - прскали су, и од света тога било је слабе користи. Када је из Земуна дошао ковачки мајстор Јован Петровић (сви су га звали Јован Ковач), почео је умешније окивати трешњеве топове гвозденим обручима.
Најновији број
18. април 2024.
