Инфо

12. децембар 2013.12. дец 2013.
СА ВЕСЕЛИНОМ КРСТИЋЕМ ПОВОДОМ 69 ГОДИНА “ГЛАСА ПОДРИЊА“

ГЛАС ЈЕ ГЛАС

Први број “Гласа Подриња“ појавио се 16. децембра 1944. године и од тада до данас чини окосницу информисања у овом крају. Обележавајући скоро седам деценија постојања Веселин Крстић, дугогодишњи главни и одговорни уредник “Гласа Подриња“, сећа се дана и година када је овај лист био један од угледнијих и тиражнијих у Србији. Новинари који су прошли кроз редакцију “Гласа“ имали су отворена врата у свим другим информативним кућама
У “Глас Подриња“ је дошао на почетку 1972. године, како сам каже “давно, давно“. Пре тога је две године уређивао лист “Зорка“, потом шест година новине “Вискоза“ у Лозници, потом радио у Радио Подрињу у Лозници и касније у Радио Шапцу. Када је формирана заједничка редакција “Гласа Подриња“ и Радио Шапца, био је уредник културне редакције, па каже “Наравно у тој редакцији сам седео сам, али је била редакција“. Од 1978. године постаје главни и одговорни уредник новина и руководи заједничком редакцијом.
- Тада је било оно време које ја сматрам да је било, у мом случају, најпродуктивније, најодговорније и за мене најзначајније, а ни за “Глас Подриња“ није баш било безначајно - прича Веселин Крстић, новинар који је у свом радном веку низао и успехе али су га у неким годинама пратиле и последице појединих људских сујета па му чак и текстови нису увек објављивали. Ипак у неком каснијем периоду, као признање знању и звању, постављен је и за заменика директора задуженог за информативну делатност док нису стечени услови за пензионисање. Неуморан у раду, истрајан у послу, Веселин је и касније остао везан за бирану реч и штампарски еснаф кроз припрему разноврсних и многобројних публикација, књига и осталих издања. Понекад са старим пријатељима, колегама и многобројним новинарима који су од њега учили занат, зађе у прошлост, као и оно послератно време када се “Глас Подриња“ појавио на овим просторима.
- Читао сам га од првих дана а уређивао сам га скоро десет година. Било је и успона и падова и проблема и успеха и одликовања и свађа а и љубави да тако кажем, сагласности... свега онога што прати једну установу. Све то и још много више. Другарство нам је било, чини ми се, чвршће, или можда то сад изгледа тако. Маторци данас када говоре о томе како је некад било, онда то испада да је некад било много добро а сада је много лоше, међутим, од Платона или можда и пре, увек су старији критиковали младе и говорили како то данас није у реду, како би то они уредили, што је, наравно бесмислено. Мада, чини ми се, другарство и сарадња су били јачи али зато су и сукоби били много жустрији. А што се тиче рада у “Гласу Подриња“, у новинама и у радију, јер то је била једна кућа, радило се како се морало. Није то било баш тако једноумно како се приказује сада, било је ту несугласица, било је ту комитетских и других критика, било је и аутоцензуре, било је и храбрих наступа, било је и врло храбрих написа али не толико храбрих као што данас неки новинари причају “е када сам ја радио, ја сам урадио тако и тако, па су ме прогањали“, није то било. Највећи и најоштрији цензор си био сам, знао си шта иде, шта не иде. Мада, у суштини, ако си био у праву углавном су и ти, сада већ озлоглашени комитети, и они су били на твојој страни ако си био у реду ако је нешто што си ти описао или критиковао као лоше, као недостојно, углавном су и давали подршку.
Шта је “Глас Подриња“?
- Шта је “Глас Подриња“ сад, то не знам, знам шта је био, и не знам ни шта ће бити. Мислим да “Глас Подриња“ није оно што би морао да буде. Мислим да има малу, тачније премалу подршку друштва, заједнице, то се сад зове локална самоуправа. Морао би да има знантно, знатно већу подршку. Погрешно је уопште урађено што је штампа приватизована, нарочито локална штампа. Не може неко, било шта да је по струци, не може да води једну новинску, или да кажем информативну установу, ако није професионалац, ако не зна шта му је дужност, шта му је посао, шта сме , шта не сме. Наиме, шта не сме, не сме никад да се свађа са читаоцима, не сме никад да денунцира своје читаоце. Мора бити увек на страни својих читалаца, читаоци су јавност. А у томе би морала локална самоуправа да пружи знатно већу подршку. Шта значи рећи “Ја сам купио лист, сад ја имам лист, ја ћу да пишем оно шпто ја хоћу, оно што ја желим, међутим, наравно није. Мора се то гледати општије, професионалније, објективније и бити на страни својих читалаца.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa