СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ТРИ ВЕКА ШАБАЧКЕ МАХАЛЕ
У прошлом броју листа навео сам да су се прве муслиманске породице из Босне доселиле у близини Шабачке тврђаве 1784. године. Аустријанци су те избеглице сматрали Циганима и скоро наредна три века становници Шапца су их и називали Циганима. Каснијим падом тврђаве у турске руке, муслиманске избеглице пресељавају се у западни део Шапца, на обале речице Камичак, где се насеље Махала и данас налази али назив ,,Цигани“ и даље носе за собом.
Тако је ,,захваљујући“ Аустријанцима муслиманска Махала добила погрешан назив ,,Циган Мала“ и ако су у њој живели Муслимани који су одувек говорили српски, поштовали Куран и живели по својим муслиманским обичајима, од рађања до сахрана. Временом су се у Махалу доселиле и друге породице, углавном из Зворника, Тузле и Бијељине. Између два светска рата тај део на Камичку постао је нека врста њихове оазе. Нису се насељавали у друге делове града, живели су скромно али веома сложно. Раније су бракове склапали са својим пријатељима муслиманске вере из других места али данас је број српско““муслиманских бракова око 20 посто. У близини Махале формирано је њихово гробље (мезарје) у које су се од увек сахрањивали по муслиманским верским обичајима. Капелу (гасулхана ) су уз помоћ више спонзора саградили пре неколико година, јер се број житеља Махале повећао на преко 1200.
Сећам се отпора извесних Шапчана у време зидања капеле, као да се није радило о људским и грађанским потребама. Али такви смо, какви смо. Шабачка Махала је између два Св. рата имала у центру Махале и своју муслиманску школу (мејтеф ) коју су Немци запалили за време окупације, рекао ми је староседеоц Салих Устић (1933. г.) који ми је дао и пуно података о Махали. Шабачка Махала има свог хоџу који тренутно живи у Београду и у Шабац долази по потреби. Као младић становао сам у центру Махале, дружио се са њеним житељима, осамдесетих година снимао сам свадбе и весеља и веома добро упознао менталитет и обичаје становника Махале. Никада нисам имао проблема са њима, напротив, њихова емотивност је била увек наглашена уз песму и музику. Били су весели без обзира колико су имали. С обзиром на бројне познате музичаре она је уствари ,,Музичка колонија“. Имала је Шабачка Махала своје златне периоде, шездесетих година, па и касније. У њој је радило неколико чувених кафана, познатих по добром јелу, пићу, музици а богме и лумперају. Шабачки боеми често су свањивали у кафанама код Рибице, код Оџе, код Икаша, Лула, Јарца и још неколико, чији су власници кафана држали и касапнице. Када у граду нисте могли купити меса, у Махали га је увек било (испод тезге). Махала је била ,,град за себе“. Имала је поткиваче Реџу и Назифа, трговине Суљину, Авдину и Омерову, ФК „Борац“ са Бобеком и бројним навијачима. Сетимо се времена ,,када је Трст био у Махали“. Собе су биле пуне шверцоване робе. Што у Трсту ““ то у Махали. Фармерице, транзистори ,,Калипсо“ велике лутке за децу.
Беше то време црвених пасоша, беше ал нема више. А онда једог дана ,,роди“ се мала (велика) привреда. Без помоћи Јевропе и свакојаких јаких министара и кредита. У Махали је почела прерада пластике и израда играчака за целу велику ,,Југу“. Али прође и то доба, дођоше нам неизвесна времена која сада на плећима носимо.
Године 1922. главна улица у Махали добила је име по младом песнику Авди Карабеговићу. Авдо је (1878-1908) рођен у Модричи. Пореклом из богате беговске породице школовао се у Истанбулу, Адапазару, Алексинцу и Пакрацу. Аустријска полиција ухапсила га је1899. у Земуну и затворила због србовања. За казну је у Пешти 3,5 године служио војни рок и добио туберкулозу. Из Пеште отишао је у Пакрац где се уписао у Учитељску школу. Тамо је срео Жидовку у коју се заљубио. Питала га је што пише ћирилицом. „Зар ви нисте Хрват?“ Авдо јој је одговорио: ,,Зар по вашем мишљењу Босанци нису Срби и зар Хрвати и Срби нису један народ, који двема азбукама пише?“ Дуга је и тужна прича о каснијем Авдином животу.У књизи песама ,,Побратимство“ уз његово име стајало је слово С. Питали су га шта оно значи? Авдо је одговорио ““ Србин. Умро је у Лозници 1908. године. За њега се везују речи: ,,БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЈЕРЕ БИО“.
Драгутин Драган Петровић
Тако је ,,захваљујући“ Аустријанцима муслиманска Махала добила погрешан назив ,,Циган Мала“ и ако су у њој живели Муслимани који су одувек говорили српски, поштовали Куран и живели по својим муслиманским обичајима, од рађања до сахрана. Временом су се у Махалу доселиле и друге породице, углавном из Зворника, Тузле и Бијељине. Између два светска рата тај део на Камичку постао је нека врста њихове оазе. Нису се насељавали у друге делове града, живели су скромно али веома сложно. Раније су бракове склапали са својим пријатељима муслиманске вере из других места али данас је број српско““муслиманских бракова око 20 посто. У близини Махале формирано је њихово гробље (мезарје) у које су се од увек сахрањивали по муслиманским верским обичајима. Капелу (гасулхана ) су уз помоћ више спонзора саградили пре неколико година, јер се број житеља Махале повећао на преко 1200.
Сећам се отпора извесних Шапчана у време зидања капеле, као да се није радило о људским и грађанским потребама. Али такви смо, какви смо. Шабачка Махала је између два Св. рата имала у центру Махале и своју муслиманску школу (мејтеф ) коју су Немци запалили за време окупације, рекао ми је староседеоц Салих Устић (1933. г.) који ми је дао и пуно података о Махали. Шабачка Махала има свог хоџу који тренутно живи у Београду и у Шабац долази по потреби. Као младић становао сам у центру Махале, дружио се са њеним житељима, осамдесетих година снимао сам свадбе и весеља и веома добро упознао менталитет и обичаје становника Махале. Никада нисам имао проблема са њима, напротив, њихова емотивност је била увек наглашена уз песму и музику. Били су весели без обзира колико су имали. С обзиром на бројне познате музичаре она је уствари ,,Музичка колонија“. Имала је Шабачка Махала своје златне периоде, шездесетих година, па и касније. У њој је радило неколико чувених кафана, познатих по добром јелу, пићу, музици а богме и лумперају. Шабачки боеми често су свањивали у кафанама код Рибице, код Оџе, код Икаша, Лула, Јарца и још неколико, чији су власници кафана држали и касапнице. Када у граду нисте могли купити меса, у Махали га је увек било (испод тезге). Махала је била ,,град за себе“. Имала је поткиваче Реџу и Назифа, трговине Суљину, Авдину и Омерову, ФК „Борац“ са Бобеком и бројним навијачима. Сетимо се времена ,,када је Трст био у Махали“. Собе су биле пуне шверцоване робе. Што у Трсту ““ то у Махали. Фармерице, транзистори ,,Калипсо“ велике лутке за децу.
Беше то време црвених пасоша, беше ал нема више. А онда једог дана ,,роди“ се мала (велика) привреда. Без помоћи Јевропе и свакојаких јаких министара и кредита. У Махали је почела прерада пластике и израда играчака за целу велику ,,Југу“. Али прође и то доба, дођоше нам неизвесна времена која сада на плећима носимо.
Године 1922. главна улица у Махали добила је име по младом песнику Авди Карабеговићу. Авдо је (1878-1908) рођен у Модричи. Пореклом из богате беговске породице школовао се у Истанбулу, Адапазару, Алексинцу и Пакрацу. Аустријска полиција ухапсила га је1899. у Земуну и затворила због србовања. За казну је у Пешти 3,5 године служио војни рок и добио туберкулозу. Из Пеште отишао је у Пакрац где се уписао у Учитељску школу. Тамо је срео Жидовку у коју се заљубио. Питала га је што пише ћирилицом. „Зар ви нисте Хрват?“ Авдо јој је одговорио: ,,Зар по вашем мишљењу Босанци нису Срби и зар Хрвати и Срби нису један народ, који двема азбукама пише?“ Дуга је и тужна прича о каснијем Авдином животу.У књизи песама ,,Побратимство“ уз његово име стајало је слово С. Питали су га шта оно значи? Авдо је одговорио ““ Србин. Умро је у Лозници 1908. године. За њега се везују речи: ,,БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЈЕРЕ БИО“.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
