У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ
МУЗИКА КАО СУДБИНА
У понедељак, 23. децембра, у Шабачком позоришту биће одржан концерт Хора 66 девојака, који прославља пола века постојања. Хор је основан тог дана, када је рођен Бранко Ђурковић, у пет минута до пет, што је традиционално време за почетак сваког концерта. Покровитељи ове прославе су Министарство културе Републике Србије и Град Шабац
Професор Бранко Ђурковић завршио је Вишу музичку школу у Сарајеву, а ФМУ (одсек музичка теорија ) у Београду. Две године је студирао дириговање код професора Михаила Вукдраговића, а постдипломске студије, завршио је у класи професора Војислава Илића 1978. године. Следеће године је постао стручни сарадник на Факултету, 1980. доцент, а пензију је дочекао као редовни професор. Велики број сада угледних професора и диригената студирали су у класи Бранка Ђурковића, а неколицина њих се огледала и у популарним музичким жанровима попут Леонтине, Мари Мари, Александре Ковач... Али провиђење, рука судбине или нешто треће, враћало га је изнова у Шабац у коме је традицију Шабачког певачког друштва из 1865. године, наставио Хором 66 девојака.
- Увек сам се враћао у Шабац. Једнога дана, стигла је висока политичка делегација из Београда, нису имали диригента у КУД „Иво Лола Рибар“. Нудили су ми трособни стан у власништву на Славији и три и по хиљаде марака месечно, али ја сам им рекао: „Не могу, моји су родитељи у Дубљу, тамо сам почео да сањам музику на прелима поред мојих сестара које су дивно певале“.
Да ли је музика за Вас била једини могући избор?
- Имао сам доста смисла за фудбал, давао сам голове и левом и десном ногом, у генерацији Села Милошевића, играо сам у позоришту, волео да пишем... Желео сам да студирам књижевност или фискултуру и 24. септембра 59, понео сам кларинет, који сам добро свирао, у Сарајево, мислећи да бих могао да зарадим неки џепарац. Одједном, у тој згради, у улици “Обала 12“, на Миљацки, трешти Македонско оро. Немају кларинет. Ја утрчим и засвирам са њима. Улази професор Милан Пребанда и каже „Почињемо. Прво Ви, младићу.“ Нешто сам му био запао за око. Ја му кажем: „Професоре, ја идем на први спрат. Тамо је писмени из српског и књижевности“. Међутим, он је већ сео поред клавира и почео да свира Другу руковет Стевана Мокрањца и каже ми да погодим шта свира. „Али, ја морам да идем“, кажем. „Не, не, примљени сте.“ Он запео, лепо смо свирали, друштво је било добро и ја останем. Дакле, потпуно сам погрешио. Али, исто би било да сам пекар или обућар, без бриге, ја сам посвећеник. Да ли је то нека звезда водиља или нешто друго, не знам.
- Увек сам се враћао у Шабац. Једнога дана, стигла је висока политичка делегација из Београда, нису имали диригента у КУД „Иво Лола Рибар“. Нудили су ми трособни стан у власништву на Славији и три и по хиљаде марака месечно, али ја сам им рекао: „Не могу, моји су родитељи у Дубљу, тамо сам почео да сањам музику на прелима поред мојих сестара које су дивно певале“.
Да ли је музика за Вас била једини могући избор?
- Имао сам доста смисла за фудбал, давао сам голове и левом и десном ногом, у генерацији Села Милошевића, играо сам у позоришту, волео да пишем... Желео сам да студирам књижевност или фискултуру и 24. септембра 59, понео сам кларинет, који сам добро свирао, у Сарајево, мислећи да бих могао да зарадим неки џепарац. Одједном, у тој згради, у улици “Обала 12“, на Миљацки, трешти Македонско оро. Немају кларинет. Ја утрчим и засвирам са њима. Улази професор Милан Пребанда и каже „Почињемо. Прво Ви, младићу.“ Нешто сам му био запао за око. Ја му кажем: „Професоре, ја идем на први спрат. Тамо је писмени из српског и књижевности“. Међутим, он је већ сео поред клавира и почео да свира Другу руковет Стевана Мокрањца и каже ми да погодим шта свира. „Али, ја морам да идем“, кажем. „Не, не, примљени сте.“ Он запео, лепо смо свирали, друштво је било добро и ја останем. Дакле, потпуно сам погрешио. Али, исто би било да сам пекар или обућар, без бриге, ја сам посвећеник. Да ли је то нека звезда водиља или нешто друго, не знам.
Најновији број
18. април 2024.
