ПРОВОДАЏИСАЊЕ

Овај део марта а боме и априла, по свему судећи протећи ће у политичком проводаџисању. Ђувегија, а то му дође она странка са највише освојених мандата, делиће добро и зло са понеким удавачама којима је ово можда и последња шанса да нађу партнера. А последице њиховог брака, наравно, ми ћемо осећати. И љуљати.
За неке ће свакако то бити по оној народној “Како сам се надала, добро сам се удала“.
Само да не буде и оно да се младожења попишмани па касније увиди да је могао довести и бољу и лепшу. Додуше ни избор му није био баш нешто разноврстан.
А док траје нуђење запажамо да нам политика постаје све сталоженија. Неки су се већ сталожили на дну изборне листе.
А живот иде даље. Пролеће је донело и мало ветра а ветар, разуме се, носи све и свашта.
Недавно ухапсили оног дуготраженог и чувеног нарко дилера. Па рекоше наши званичници, и то на најзваничнијем месту, да су ухапсили тог и тог господина. Па ако је господин што сте га онда “™апсили.
И сад тај намерио да опањка неке виђене и честите људе од којих су се неки, стицајем околности, још задржали у власти. Срећа њихова што сад нико не верује криминалцима. Друго је било пре кад је он њих убедио у истину.
Потом ухапсили и директора државне инспекције рада, веле да је примао мито. Ето, у овој нашој напаћеној земљи која има тако мало радника и први инспектор мора да се довија како би лепше преживео транзицију.
Сад изгледа наватавају оне велике. Требаће времена да на ред дођу и оне мале лангаре. Јер, велики су велики и они су државни проблем, али мали су мали и они су народна мука.
У једном граду Србије десило се и то, поставили су човека на место директора у извесној установи и сутрадан га разрешили. Па мало ли је. Ако тако настави дан по дан, тај чова може да изгради и функционерску каријеру.
Иначе и овог пролећа сећамо се оног страшног времена НАТО агресије. И сад после петнаест година као да се ми Срби тим милосрдним актерима извињавамо што су нас мало бомбардовали.
Тако ћемо ми на разноразне начине, као што смо дочекали и бомбе, ибележавати деценију и по мило(ку) срдног анђела. А ред би био да им коначно и поручимо нешто, онако српски, све по списку. Па куд пукло да пукло.
Али да то не буде као у та доба када је у Шапцу у “част“ бомбардовања организован протест и наравно концерт, па су том приликом неки Чивијаши чврсто обећали госпођи Олбрајт да ће јој урадити оне ствари. Зна се које. Елем, баба Олбрајт добила ту поруку, чак се и обрадовала те чекала, чекала , чекала, не би ли шабачки момци испунили обећања. И ништа. Па и није лепо обмањивати тако значајне личности!