Лек ГОРИ ОД БОЛЕСТИ

Драги пријатељи, доносим вам најсрдачније поздраве из Грчке. Посебно сам радостан што се налазим овде, јер знам колика је важност грчко ““ српског пријатељства, које је прекаљено у тешким тренуцима и издржава све притиске. Такође ми је драго што званичне посете једној земљи подразумевају и контакт са народом једне земље, са омладином, са студентским покретом, из каквог и ја потичем, јер без тога не може нико да схвати проблеме, агонију и надања једне земље.
Грчка пролази кроз специфично систематско уништавање друштва и привреде, какво је преседан. Али је и земља која у исто време шаље целој Европи наговештај једне велике историјске промене. Грчка је била жртва кризе, али не једина. Криза се проширила на цео југ Европе и сада је уздрман носећи стуб Европске Уније. Прошло је већ шест година од великог економског краха и нема побољшања. Напротив, европска економија се заробила у стагнацију. Европа је видљиво ушла у ћошак из ког нема излаза. Основни кривац за ово стање је политика штедње која је изабрана као лек против кризе. Међутим, тај лек је болеснику погоршао стање много више од саме болести. Европа је изабрала штедњу и огромне буџетске резове, као одговор на кризу која је ударила банкарски сектор. У стварности, банке су пребациле сав терет дуга на државе, а државе даље на грађане тешким економсим и социјалним мерама.
Грчка је била прва жртва такве политике. Договор који је 2012. године потписала влада са ЕУ, Европском Банком и ММФ, катастрофално је унуштио земљу. Грчка је сад попут земље у којој се завршио рат, који није ни започела. То је економски рат, без бомби и рушевина, као што сте ви овде у Србији прошли, али са хиљадама жртава које су изгубиле свој посао и достојанство. Незапосленост се учврстила на 30%, а међу младима који тек треба да заснују породицу или су то тек урадили, достиже чак 60%. Скоро пола популације је у беди или им прети банкротство. Друштвени и социјални сектор, нарочито здравство, је у потпуном распаду. Многи људи више не могу да покрију трошкове лекова једне озбиљније терапије. Цео систем социјалног, пензионог и здравственог осигурања је свесно вођен у колапс. Национална богатства, луке, аеродроми, путна мрежа, струја и вода су у приватизацији да би стране државне компаније из њих извукле профит. И све то заједно нема ни најмањи ефекат. Економски показатељи су и даље срозани. Јавни дуг је упркос овој катастрофи која је почињена у име борбе за његово смањење, порастао за још 50%. Са некадашњих 125% БНП, попео се на 175%. То је блистав неуспех програма штедње. Можда се негде десила нека грешка? Не. Није се десила грешка. Ово је био намеран избор.
Владајући кругови Европе сматрали су да је економска криза добра прилика да се редизајнира Европа. Прилика да се разоре државе благостања. Да се униште закони који штите рад. Да се измене правила користећи експлозију незапослености, који су сами створили. Да повећају разлике међу друштвеним слојевима, гурајући велики део становништа у потпуно сиромаштво и незаштићеност.
И пре свега да установе правила „Европе у више брзина“, у којој нејаки раде да би јачали они моћни.
Али негде су се прерачунали. Нису рачунали да ће социјални немири које су изазвали, из протеста прерасти у политички талас. Грчка се ближи великом политичком преврату. А тако је и у Шпанији. И тај покрет расте и у другим земљама. И директно се супротставља полтици штедње. Заступа право људи на рад и достојанствен живот. Покрет заступа оно радничко законодавство које је Европу увело у благостање, тражи праведну прерасподелу богатстава и улагање средстава у производњу и праву економију и ставља човека изнад интереса банака, берзанских манипуланата и њихове зараде. Решење за ову насталу катастрофу је да поставимо човека у центар пажње. Уз помоћ целокупног друштва, ставићемо тачку на њихову политику и кренућемо новим правцем. То није став само оних који данас примају ударце. То је став целе Европе. Северне, јужне, источне и западне. То је став друштвених покрета, запослених, омладине, покрета по европским трговима. Друштво мора да буде изнад свих интереса светских моћника.
Не тражимо изолацију, нити да се свака земља и сваки народ бори само за себе. Тражимо да се промени Европа. Да дамо моћ радницима, младим људима, немоћнима и заборављенима. Да дамо моћ народу и да се суочимо са политиком штедње и уништавања. Да поставимо темеље новој Европи. Та Европа треба да се свим заједничким силама супротстави кризи. Да на позитиван начин реши проблем дугова. Као што се десило са Немачком 1953. године, када су јој отписани дугови за ратне репарације. Да покрене механизме којима ће да сузбије берзанске преваре. Да престане са штедњом и да поново покрене привреду. Та Европа треба да буде Европа заједнице и да има јаку политику смањења друштвених неједнакости. Да покаже солидарност и да подржи слабије. Да прерасподели зараду. На крају та Европа треба да буде демократска. Да њени народи учествују у стварању и доношењу одлука кроз институцију директне демократије.
Није то утопија. Данашња Европа нема никакву будућност. Она срља у тотални политички и друштвени распад. Европа може да постоји само ако је народи преузму у своје руке.
Друграрице и другови, такав напредак ка другачијој ЕУ има посебан значај за нас овде на Балкану. Прво таква неолиберална Европа са дефицитом демократије, која је заробљеник политичара и економске елите, не може озбиљно помоћи унапређењу земље у процесу приступа. Европа поседује јако важне механизме и програме којима може да помогне земљама западног Балкана на њиховом курсу према већој демократији, ефикасном судству и економији без корупције. Међутим, вођена неолибералним ставовима, којима је важнија приватизација друштвених добара, Европа одбија да заиста помогне, већ разара привреду, права радника и нормалну државу.
Да би дошло до побољшања, у Европи је потребан потпуно нови приступ. Приступ који ће се много више посветити људима западног Балкана и подржати стварање производних потенцијала. Онај који ће препознати различите степене развоја држава и помоћи им у складу са тим. Не желимо Европу која ће као главни адут Балкана наводити јефтину радну снагу. Нити смо за приступ који ће према свим земљама имати исти однос без икаквог обзира у којој су фази економског развоја.
Са друге стране, ЕУ треба нова спољна политика, која ће да поштује историјске односе Европе и САД, као и улогу Америке у светској и регионалној безбедности. А да истовремено обезбеди добру сарадњу са Русијом. Јер права сигурност Европе може да се обезбеди само кроз сарадњу са том земљом, а не против ње. Важни принципи међународног права у које верујемо, морају се одлучно бранити. Значи не могу се једноставно укинути у једној клими натовске хладноратовске реторике, милитаризацијом, санкцијама и економским ратом. Европска спољна политика не може да подржава војне, наводно „хуманитарне операције“, за које ви у Србији најбоље знате, које уништавају земљу за многе наредне генерације. Демократија и хуманизам, се не могу извозити бомбардовањем. У прогресивним и демократским снагама сваке земље лежи одговорност да ли ће у тој земљи бити демократија или аутократија. Ми Грци то добро знамо, али такође и Шпанци и Португалци. Наравно Европа и међународна заједница треба да поступају глобално, нарочито у периоду повећане кризе и тензије, као што је наша. Да би ЕУ могла да се посвети узнемиравајућим појавама, као што су фашизам и џихадизам који прете човечанству, потребно је да и сама поштује међународно право и своје обавезе у УН. То је основа за решавање спорова. Нарочито на нашим просторима.
ЕУ мора директно да се супротстави провокативном понашању Турске према Кипру, који је држава чланица. Да питање Косова не би прерасло у нову кризу и тензије, Е.У. мора да схвати да се све мора решавати на основу обострано прихватљивог решења. Због тога Грчка не признаје Косово. Јер једноставно не верујемо да признавање осигурава стабилност у региону.
ЕУ мора са озбиљношћу да се супротстави растућем национализму на Балкану који је погодио све нас и наше државе. И он наставља да расте. Он јача у Македонији, где одржава јак отпор покушајима решавања питања имена. Јача у Албанији, где је национални идентитет често супротставлљен осталим народима Балкана. Ојачава у Босни и Херцеговини, где је јако уздрмана деликатна равнотежа на којој почива држава. Зато је важна борба за европски Балкан мира и развоја. То је борба која се мора водити у сарадњи са нашим партнерима у Европи. Али не по њиховим идејама. Без страног мешања. То је меч у коме пре свега ми народи Балкана треба да се покажемо. Заједно. Или тамо где то још није могуће, бар узајамно поштујемо.
Драги пријатељи, сутра ћу обићи гроб Риге од Фере. Једног Грка визионара осамнаестог века који је дао свој живот за слободу Балкана. Погибе овде, на овом месту, од тадашњих моћника, омраженог непријатеља. Борба овог сјаног човека, који је веровао у сарадњу балканских народа и уставно признање људских права, може да симболише почетак једне другачије будућности и да нас и данас инспирише. На нашим народима, на нашим генерацијама, почива одговорност да се боре за ове идеале. Хвала вам.
Грчка која има на десетине лука и аеродрома, константно је под притиском да све распрода странцима. У питању су исључиво високопрофитабилна државна предузећа. Купци треба да буду државна предузећа из ЕУ
Појам Европе са више брзина прва је промовисала пре неколико година Ангела Меркел говорећи да пошто се све државе не налазе на истом ступњу развоја, Европа не може бити једнака за све. Ишла је дотле да је предложила увођење граница и виза између земаља различитих брзина.