Инфо

18. децембар 2014.18. дец 2014.
ВИШЕ ОД ПОЛА ВЕКА УЗ РИНГ

БОКС ЈЕ КАО ДРОГА

Један од најстаријих спортских прегалаца Србије, Шапчанин, Слободан Петровић, добитник је златне плакете ЕУБЦ (Европске боксерске конфедерације) за 55 година посвећености аматерском боксу и 63 организоване турнеје наших клубова по Европи. Ову награду за животно дело, или, целоживотни допринос аматерском боксу, још нико у свету није добио
Слободан Петровић, како каже, „само није рођен у Шапцу, али се осећа као пунокрвни Шапчанин“. Дошао је, или, тачније, довели су га у наш град кад је имао једанаест месеци. Године 1933. године, када је рођен, његов отац је имао туберкулозу, која је у оно време била неизлечива, а мајка га је неговала. По савету лекара, морао је да буде одвојен од родитеља и бригу о њему су преузели тетка и теча, који нису имали своје потомке. У Шапцу је завршио основну и средњу школу, дипломирао на Правном факултету у Београду, одслужио војску и запослио се у Среском суду, опет у Шапцу.
- Кад сам се запослио, 1958. године, на предлог старијег колеге Андрије Петровића, који је био изузетан спортски радник, прикључио сам се Боксерском клубу „Мачва“. Јесте да је клуб основан још 1942. године, али је у то време била некаква криза, замро је спортски дух и ми смо хтели да га обновимо. Намера нам је била да у Соколани добијемо термине и омогућимо момцима који су правили проблеме да ослободе вишак енергије. Обратили смо се Боксерском савезу Војводине, који су одмах одговорили, послали справе и инструкторе и тако смо кренули...
Међутим, после две године, Слободан је сазнао оно што је породица покушавала да сакрије од њега, да се његова мајка, која је живела у Београду, разболела од канцера. Он је тражио премештај и отишао у престоницу да негује своју Ружу. У клубу су му дали пуномоћје да их заступа у Боксерском савезу Београда, Србије и ондашње Југославије. Од тада, до пре две године, заступао је интересе БК „Мачва, „свог матичног клуба, који је био најближи његовом срцу“.
- Срећним стицајем околности, ушао сам у Комисију за прописе, Боксерски клуб Београда, затим у Боксерски клуб Србије, па у Дисциплинску комисију Југославије. У том миљеу и на том положају, био сам, увек, по природи посла, у организационим одборима, често сам путовао, упознао многе људе који су постали моји пријатељи, јер, овај спорт је као дрога, заљубљеници се препознају и све се отвара.
Од 1978. године, када је организовао прву турнеју у Берлину, у коме су учествовали боксери шабачке „Мачве“ до пре две године, Петровић је у боксерском спорту организовао 63 међународне ревије наших клубова, углавном из Србије, али и осталих југословенских република.
- Све турнеје биле су у Европи, и на истоку, и на западу. Са сваког путовања носим бројне успомене и пријатељства, а посебно памтим Енглеза Клајва Хоуа, некадашњег председника Европске аматерске боксерске асоцијације и Боксерске федерације Велике Британије. Уз моје посредовање и његово гостопримство, неколико клубова из бивше Југославије, гостовало је у Енглеској.
На спортској боксеркој мапи овог заљубљеника у бокс, уписане су, поред Енглеске и Немачке, турнеје у Пољској, Италији, Румунији, Бугарској... На „Купу револуције“ у Темишвару, наши боксери, углавном из „Мачве“, учествовали су једанаест пута.
- Крајем протекле године, добио сам позив да дођем у Италију, јер сам постао лауреат у европским релацијама за златну плакету ЕУБЦ. То се први пут догодило у боксерском спорту. Нешто слично се десило седамдесетих година, када је Миљан Миљанић добио плакету за његов ангажман у фудбалу. Повео сам са собом јуниорску селекцију Хрватске, пошто у том тренутку, тек изабрано руководство Боксерског савеза Србије, није могло да окупи младиће који би се у рингу супроставили Италијанима. Тешко је време, забринут сам за будућност бокса...
Слободан Петровић је заступао “Мачву“ од краја 1960. до 2012. године. Последњих неколико година је био потпредседник клуба, а до тада члан Управног одбора и заступник у свим спортским савезима.
У његовом стану у Шапцу, у једној просторији је литература везана за бокс, а у другој, на читавом зиду и у витринама ““ многобројне захвалнице, признања, плакете и пехари које је добио за више од пола века.
Иако каже да није лако носити бреме девете деценије на плећима, сваког јутра ради сет вежби партерске гимнастике, јер, иако је „све негде записано и не може човек мимо судбине“, жели да обезбеди квалитет живота док је на овом свету.
Сви смо у породици били окренути ка спорту. Мој ујак је био један од четири оснивача ФК „Мачва“, а, његов син је наставио ту традицију, само у другој спорсткој дисциплини. Био је шампион државе у скифу у Шибенику 1962. године а његов син, унук мог ујака један од еминентих кануиста. Имамо некакав афинитет и слабост према спорту.
М.Ф.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa