Инфо

18. децембар 2014.18. дец 2014.
АКАДЕМСКА СЛИКАРКА ОЉА МИЋИЋ, ЧЛАН „ХОЛОДРОМА“

УМЕТНОСТ ЈЕ ПОТРАГА ЗА СОПСТВОМ

За разлику од већине младих уметника који су свој пут започели у Школи примењених уметности Шапчанка Оља Мићић завршила је друштвени смер у Шабачкој гимназији. Љубав према сликању зачета још у детињству, а затим у Школици сликања код проф. Драгише Марсенића, одвела ју је на Факултет ликовних уметности у Београду.
- Завршила сам сликарство на основним и специјалистичким студијама. Током студија је било доста трагања, али мислим да оно није завршено ни данас. Сликање само по себи и јесте једно велико трагање, стално проналажење и превазилажење сопствених граница ““ каже Оља.
Учешће на десетак ликових колонија од 2006. до 2012. Совљак, Дечије село, Сремска Каменица, „Дани Дунава“, Београд, „Џ сазив ликовне колоније“, Мишар, Младеновац, Накучани, „Михајлово 2011“, Кавадарци, Македонија, „Уметност на Сави“, Београд, „Река пријатељства“, Шабац и „Друго међународно бијенале“, Травник, БиХ представља драгоцено искуство за сваког уметника па и за њу.
- На њима се упознајемо са колегама, сусрећемо са новим поетикама, размењујемо искуства, при том измештајући се у нову средину упијамо нове утиске, отварамо се и инспиришемо. С друге стране, награде и признања су пријатна таштина, зато нам толико значе ““ истиче Оља, добитница друге награде на Ликовној колонији „Совљак“ 2006., награде „Игор Белохлавек“ на 54. Октобарском салону у Шапцу, и прве награде на конкурсу „Отворена галерија“ организованог уз помоћ пројекта „Центрифуга“.
Учешћем на преко педесет колективних изложби у земљи и иностранству само су одраз њене воље и упорности. Недавном ретроспективном изложбом колажа „Анатомија сна“ у галерији Културног центра, осмом самосталном, неуморно наставља путем који је себи зацртала.
- Можда делује мало претенциозно рећи “ретроспективна изложба“ након седам година рада, али ако се узме у обзир број насталих радова (око 500) и чињеница да је у питању више различитих серија, онда такав потез чини донекле оправданим. Колаже сам излагала и раније, у оквиру одређене серије у кобинацији са сликама на платну већег формата које су проистекле из колажа.
Приликом сликања Оља доста пажње поклања текстури. Први циклус радова за тему је имао део пејзажа или мртве природе. Полазећи од сведеног линијског цртежа колажирала га је тканинама, песком, жицом и пластиком. Почетна размишљања искључиво о текстури у служби већ постављеног композицијског цртежа заменила су размишљања о примарном изгледу материјала које је употребљавала.
- Током рада, кроз извесне експерименте са формом и материјом, дошла сам до спонтаног напуштања цртежа као оквира деловања. Тежила сам да остане примарно питање материје, њене храпавости и глаткоће. На тај начин, слика добија ту могућност да комуницира са перципијентом, не само на визуелном, већ и на тактилном нивоу. Набори тканина, поред тога што граде одређену линеарност која даје посебну ритмичност слици, излазе у простор и траже од перципијента да сагледа и трећу димензију слике.
Овакви композицијски склопови имају асоцијативни карактер, али за разлику од колажа на папиру, у себи немају наративну потку која би их коначно детерминисала.
- Колажи на папиру настају паралелно са и током целог овог истраживања. Повремено урадим неку серију слика на платну која је инспирисана или директно ослоњена на колажирани предложак када осетим потребу да колаж на папиру “преведем“ у другу технику и развијем додатно кроз размишљања о пластично-структуралној укупности.
Супруга, однедавно и мајка, признаје да није могуће стварати подједнаким интезитетом јер су јој син и породица на првом месту, али се труди да одржи континуитет у раду. Зато и не чуди што је 19. децембра учествовала на колективној изложби у Дому омладине у Београду. У плану јој је и самостална изложба у галерији „Зора Петровић“ у подрумском делу павиљона „Цвијета Зузорић“.
- Још увек није извесно када ће доћи до њене реализације. Ова изложба обухвата 365 радова малог формата (10џ10џ1 цм сваки). Они „спавају“ спаковани у кутији, очекујући када ће угледати светлост дана. Управо радим на новој серији слика већих формата. Радни назив је „Дистопија/Танка црвена линија“. Сва платна прво подсликавам црвеном бојом. На црвеној основи сликам пејзаже тамног, суморног колорита који делују апокалиптично. Њима прикључујем портрет или фигурацију, што је извесна новина у мом досадашњем раду.
Члан Удружења ликовних уметника Србије, Удружења ликовних стваралаца Шапца и „Холодрома“ истиче да то има и одређених предности.
- Преко УЛУС сам добила статус самосталне уметнице, здравствено осигурање и др., док је „Холодром“ сасвим друга прича. Око „Холодрома“ су окупљени ентузијастични људи који теже да афирмишу своје стваралаштво независно од оквира (искључиво) државних институција. До сада је реализовано више занимљивих пројеката, а неки од њих су (свакодневно) видљиви шабачким пролазницима. Мислим, наравно, на предивне мурале који се налазе у самом центру града.
Недавно читајући ликовне критике Милана Кашанина из 1925. схватила је да се ништа није променило када је у питању положај уметника у данашњем друштву.
- Сумирајући утиске о претходној уметничкој сезони он се жали на недостатак адекватног простора за излагање, недостатак музеја, незаинтересованости државе да помогне уметницима и сл. Све указује да се околности везане за положај уметности и уметника код нас нису нимало промениле. Заправо не може се рећи да су икада биле повољне. У том смислу, излишно је глорификовати прошлост, јер оно што ми можемо сагледати сада су резултати рада уметника, али не и тешкоће са којима су се сусретали.
„Уметника не чини таленат већ његов порив за стварањем. Стваралац чини оно што му унутрашњи глас диктира. Таленат остаје по страни ако не постоји дух који тражи да се искаже. Примера ради, неко може бити виртоуз на гитари, али лишен креативне имагинације, проводи цео живот свирајући туђе акорде.“
„Ако неко замишља да бављење сликарством представља идиличну слику топлог атељеа док са четкицом у руци проматра следећи потез на платну, ситуација најчешће није таква. Нема пуно уметника који могу да живе од продаје својих слика а да при том не праве комерцијалне уступке. Већина је принуђена да се бави неким споредним пословима или педагошким радом, а то све, наравно, одузима време. Ипак, младог човека који у себи носи стваралачку клицу ништа не може зауставити на креативном путу.“
„Уметност је потрага за сопством помоћу ликовних средстава. Сам процес стварања је најдрагоценије искуство.“
О. Гавриловић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa