ШАБАЦ ““ МАЛИ ПАРИЗ

Прексиноћ је, у препуној сали Шабачког позоришта, представљена књига „Шабац ““ Мали Париз“, о којој је наш лист писао још док је била у рукопису. На промоцији су говорили: Миливоје Глишић, новинар и књижевник, Драгослав Мићић, публициста и новинар, Татјана Марковић, виши кустос Народног музеја, Драгорад Ковачевић, издавач и Петар Савковић, доајен српског новинарства, који је приредио књигу.
На више од пет стотина страна, Савковић је објединио записе преко сто педесет писаца, историчара, сликара, фоторепортера о својствима и особеностима Шапца. Педантно је бирао текстове познатих аутора са садржајем и правописом из времена настанка рукописа.
- Отуда та јасноћа представе о Шапцу. Дочарана отвореним видицима прошлости и знаменитим личностима. Одсликана битним нијансама из историје, друштвеног, економског, политичког, образовног, културног и спортског живота Шапца и Шапчана. То олакшава да ова књига може да се чита и „преко реда“, по поглављима, у зависноси од интересовања за поједине области живота и стваралаштва. Искусним пером, Петар је, на тај начин, учинио ову књигу животном, пријемчивом, неопходном, рекао је Мићић, који је такође приредио књигу о Шапцу, која је изашла 1991. године.
Савковић је у предговору написао: „Многе околности су учиниле да је Шабац бивао у вртлогу историје. Није случајно Змај Огњени Вук рекао да је он „око султаново“, или азијски археолог и путописац Феликс Каниц да је „Мали Париз“, а Французи су га назвали „Српским Верденом“.
- Шабац је „град светлости“, без обзира на страшне трагедије, увек је ницао поново, као Феникс из пепела. Поред привилегије да буде тик уз границу са Аустро-Угарском, за шабачки дух најзаслужнији је Јеврем Обреновић, који је имао смисла да подржи праве вредности и окупи људе од ума и пера. Шабац није само у прошлости имао велике људе, има их и сад, који сигурно овде притајено живе из немоћи да пусте довољно гласно своје знање. Такве људе би требало подржавати, а младе регрутовати, јер Шабац је град који има такву бистрину ума коју нисам видео у Европи, нагласио је Савковић.
Приређивач је, сасвим извесно, уложио огроман труд, и за три године, колико је књигу припремао, „и сам много о Шапцу сазнао“. Није без симболике што је монографија изашла баш ове године, када обележавамо сто година од почетка Првог светског рата, у ком је Шабац са околином највише страдао. Можда је и то један од разлога што се аутор одрекао свог хонорара.
- Ово није класична историјска књига. Савковићева историја је много комплетнија, зато што је то историја свакодневног живота од настанка Шапца до данас. Кроз ову књигу, може се пратити развој овог града, а град чине људи, у свим сферама, што је много више од чињенице да је имао прву болницу, апотеку и музичку капелу у Србији, истакао је Глишић.
О књизи која покрива све аспекте друштвеног живота, Татјана Марковић је, сходно својој струци, акцентовала два поглавља, архитектуру и ликовну уметност:
- Занимљив је осврт на сликаре који су боравили у Шапцу у 19. веку, о којима се мало зна. Три најзначајнија имена - Урош Кнежевић, Павле Симић, (који је урадио иконостас у Саборном храму) и Георгије Бакаловић, поставили су основе развоја ликовне уметности у Шапцу. Савковић је представио читав 20. век, одабирајући текстове ликовних критичара чији је рад заснован на стручности. Из периода који се завршава крајем 20 века, аутор се определио да пише о Браниславу Николићу и Слободану Пеладићу, цитирајући Јешу Денегрија и Косту Богдановића.
Монографија „Шабац ““ мали Париз“ је била у потрази за издавачем више од пет година, али је, на радост Шапчана, ИК „Орион арт“ из Београда, коју смо такође представили у једном од бројева „Гласа Подриња“, имала слуха за ово капитално дело.