О ЗАДРУГАМА И ЗАДРУГАРСТВУ У СВЕТЛУ ПРЕДСТОЈЕЋЕГ ЗАКОНА, СА ЉУБИНКОМ ЈЕВТИЋЕМ НЕКАДАШЊИМ ДИРЕКТОРОМ ЗАДРУГЕ У НАЈВЕЋЕМ МАЧВАНСКОМ СЕЛУ
БУДУЋИМ ЗАДРУГАРИМА ДАТИ РЕЧ
Досадашње задруге су без обзира на бројне мањкавости биле значајан ослонац пољопривредницима али су превазиђене и неопходно их је реформисати, што ће надам се законодавац имати у виду, каже наш саговорник
Српске и мачванске земљорадничке задруге, формиране су пре више од једног века и већина после сталног “грцања“ у дуговима и бројних организационих и управљачких проблема, нестају или су нестале са економске сцене. Коначно, може ли село без задруге, питали смо на почетку разговора, врсног хроничара села и бившег директора Земљорадничке задруге Бадовинци Љубинка Јевтића.
- Испоставља се да не може, без обзира како се звао облик удруживања пољопривредних произвођача на селу, ради остваривања заједничких интереса. Сељаци по мачванским селима су после пропасти задруга остали сами. Мало ко покушава да их заштити. Нужно је да се сами боље организују и узму ствари у своје руке. Нужно је формирање нових задруга, избор органа управљања. Законско решење мора да има у виду да су сами будући задругари “кројачи“ своје судбине. Задруге морају готово искључиво бринути о својим интересима и тако прекинути дугогодишњу агонију пропадања. У складу са новим привредним кретањима, задругари у будућој скупштини и кооперанти, треба да бирају најбоље, који ће им одговарати и у сваком тренутку руководиоци могу бити замењени ако лоше раде. Превагу и код задуживања и продаје морају имати речи задругара. Они сами одлучују о својој судбини. Стари мандати су поодавно истекли и нужна су нова и организациона и кадровска решења.
Значи ли то да ново законско решење мора уважавати баш ове чињенице и трудити се да одговори будућим опредељењима у овој области рада?
- Само тако и може. Удружени задругари морају да добију реч и сами одлучују. Мора се поштовати старо али и живети с новим опредељењима. Битка, она главна водиће се за комерцијално сељачко домаћинство, које може да производи много тога. Држава избегава да се меша у послове сељака, без обзира што се они у великом броју баве стратешком производњом. И ту је тржиште крајњи судија. С друге стране мачвански сељак је спреман да произведе и немогуће, само да нешто заради. Да ће сами, без задруга моћи више да ураде, тешко је поверовати.
За будући успешан развој пољопривреде и задругарства, неопходне су две врсте услова. То су екстерни и интерни. Екстерни подразумевају тржишни амбијент привређивања уз минимум заштите, првенствено стратешког дела пољопривреде.
Интерни подразумевају дефинисање акција задруга, везаних за аграр.
Упркос свему, мислим на протекле санкције и актуелну, велику економску кризу, неке задруге успешно одолевају и реализују планиране развојне програме?
- То је тачно и посебно се односи на оне задруге које поседују земљиште. Задружну својину треба уважити. Мислим да она треба да буде раме уз раме са државном и приватном. То је имовина задругара и не сме бити предмет продаје, као негде, сада. Причао ми је један старији руководилац задруге, а и сам знам да смо ( задруге у 14 села општине Богатић) својевремено годишње од сељака куповали по 120.000 товљеника. И то првенствено од оних који су гајили десетак свиња у турнусу. Данас је таквих све мање, јер је тов постао прескуп. Зарада се губи и мања газдинства, која и данас преовлађују у укупној структури, одустају. И овде се задруге намећу као решење у сваком погледу.
А традиција задругарства у нас је дуга. Оне нису никаква “комунистичка творевина“, како се у јавности говори. Ми смо и у време санкција, међународне заједнице, 1992. ““1996. године, кад је тадашња земља била искључена из свих међународних, чак и спортских активности, били позвани да учествујемо у прослави 100. година међународног задругарства, јер смо учествовали у његовом оснивању. Познат је у том смислу ( 1895. година ) професор Момчило Аврамовић, који је тада у Лондону учествовао у оснивању Међународног задружног савеза.
Каква је будућност мањих земљорадничких домаћинстава, најбројнијих у општини Богатић, која углавном производе за своје потребе, а мање вишкове продају откупљивачима?
- Она тешко могу опстати ако се не преоријентишу на профитабилну производњу и боље организују кроз систем задруга, пре свега. Потрошаче највише занима стандардна понуда, одговарајућа цена и квалитет. Све то захтева удруживање мањих произвођача, посебно, ради смањења трошкова и веће зараде.
- Испоставља се да не може, без обзира како се звао облик удруживања пољопривредних произвођача на селу, ради остваривања заједничких интереса. Сељаци по мачванским селима су после пропасти задруга остали сами. Мало ко покушава да их заштити. Нужно је да се сами боље организују и узму ствари у своје руке. Нужно је формирање нових задруга, избор органа управљања. Законско решење мора да има у виду да су сами будући задругари “кројачи“ своје судбине. Задруге морају готово искључиво бринути о својим интересима и тако прекинути дугогодишњу агонију пропадања. У складу са новим привредним кретањима, задругари у будућој скупштини и кооперанти, треба да бирају најбоље, који ће им одговарати и у сваком тренутку руководиоци могу бити замењени ако лоше раде. Превагу и код задуживања и продаје морају имати речи задругара. Они сами одлучују о својој судбини. Стари мандати су поодавно истекли и нужна су нова и организациона и кадровска решења.
Значи ли то да ново законско решење мора уважавати баш ове чињенице и трудити се да одговори будућим опредељењима у овој области рада?
- Само тако и може. Удружени задругари морају да добију реч и сами одлучују. Мора се поштовати старо али и живети с новим опредељењима. Битка, она главна водиће се за комерцијално сељачко домаћинство, које може да производи много тога. Држава избегава да се меша у послове сељака, без обзира што се они у великом броју баве стратешком производњом. И ту је тржиште крајњи судија. С друге стране мачвански сељак је спреман да произведе и немогуће, само да нешто заради. Да ће сами, без задруга моћи више да ураде, тешко је поверовати.
За будући успешан развој пољопривреде и задругарства, неопходне су две врсте услова. То су екстерни и интерни. Екстерни подразумевају тржишни амбијент привређивања уз минимум заштите, првенствено стратешког дела пољопривреде.
Интерни подразумевају дефинисање акција задруга, везаних за аграр.
Упркос свему, мислим на протекле санкције и актуелну, велику економску кризу, неке задруге успешно одолевају и реализују планиране развојне програме?
- То је тачно и посебно се односи на оне задруге које поседују земљиште. Задружну својину треба уважити. Мислим да она треба да буде раме уз раме са државном и приватном. То је имовина задругара и не сме бити предмет продаје, као негде, сада. Причао ми је један старији руководилац задруге, а и сам знам да смо ( задруге у 14 села општине Богатић) својевремено годишње од сељака куповали по 120.000 товљеника. И то првенствено од оних који су гајили десетак свиња у турнусу. Данас је таквих све мање, јер је тов постао прескуп. Зарада се губи и мања газдинства, која и данас преовлађују у укупној структури, одустају. И овде се задруге намећу као решење у сваком погледу.
А традиција задругарства у нас је дуга. Оне нису никаква “комунистичка творевина“, како се у јавности говори. Ми смо и у време санкција, међународне заједнице, 1992. ““1996. године, кад је тадашња земља била искључена из свих међународних, чак и спортских активности, били позвани да учествујемо у прослави 100. година међународног задругарства, јер смо учествовали у његовом оснивању. Познат је у том смислу ( 1895. година ) професор Момчило Аврамовић, који је тада у Лондону учествовао у оснивању Међународног задружног савеза.
Каква је будућност мањих земљорадничких домаћинстава, најбројнијих у општини Богатић, која углавном производе за своје потребе, а мање вишкове продају откупљивачима?
- Она тешко могу опстати ако се не преоријентишу на профитабилну производњу и боље организују кроз систем задруга, пре свега. Потрошаче највише занима стандардна понуда, одговарајућа цена и квалитет. Све то захтева удруживање мањих произвођача, посебно, ради смањења трошкова и веће зараде.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
