Инфо

22. јануар 2015.22. јан 2015.

ПЕТРУ ХИЛАНДАРЦУ У СПОМЕН

Јеромонах Петар Хиландарац, упокојио се у Господу у понедељак, 26. јануара на Војномедицинској академији у Београду, коју је, у шали, називао „Патријаршија српског здравства“.
Отац Петар (Чаркић) пореклом је са Романије, где су српство и православље „јаки и велики као јелке у мојој прашуми Деветак, за коју се мало зна“. По струци је био економиста, путовао је много, био успешан у свом послу, али је одлучио да све остави, „узме крст свој и пође за Христом“. Говорио је да нема одговора на питање како се постаје монах, „у манастир се не иде да се побегне од страдања због љубави или немаштине, од немања до ситости од свега, што се често дешава, у манастир се иде по призиву и само се тако остаје“.
Првих неколико година је провео као искушеник у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима код Београда, који је метох манастира Хиландар, а замонашен је на Светој Гори. Пре десетак година је дошао у Шабачку епархију, у којој је, захваљујући својој умешности, допринео враћању манастирских шума. После неколиких послушања у седишту Шабачке епархије, по благослову владике Лаврентија, постао је игуман манастира Светих апостола Петра и Павла у Добрићу Поцерском. Предано је и са великим ентузијазмом радио на обнови ове светиње и српког рода. Једно замрло место, духовно је заживело, стотине верника је долазило из Београда, Уба, Ваљева, Лознице, Шапца..., разних крајева Србије и дијаспоре. Планирао је сагради конак у коме би заживело монаштво, али није стигао. Можда ће то што је он започео и чему се надао и као дете радовао, наставити неко други, али, „најважније је да одавде одлазе насмејани људи, напуњених батерија, прикључени на акумулатор звани благодат, да би могли наредних седам дана, до следеће литургије, да проживе међу вуковима“.
Петар Хиландарац је био, пре свега, човек који се радовао људима и дочекивао сваког ко би дошао у светињу раширеног срца. Многе је охрабрио, у вери утемељио, молио се за ближње пред чудотворном иконом Мајке Божје добрићске „која дарује исцељења болесним, децу бездетним родитељима и друга, разноразна добра...“ Успевао је, и са болесничке постеље да утеши маловерне. Кад је давао монашки завет на Светој Гори, који подразумева одрицање од света, рекао је: „Не знам да волим Бога другачије него преко ближњег свога. Ако се то уважава, пробаћу да достигнем то што Ви достижете. Ако тражите да се буквално одрекнем ближњег свога, не могу, лагао бих, био бих лицемер када бих од свих окренуо главу, погледао у небо и рекао Богу да га волим“.
Иако је, по послушању, отишао из Хиландара, никад Хиландар није отишао из њега. Са великом љубављу је говорио о највећој српској светињи, у којој се човек заувек промени: „Тамо је војска од 2.000 монаха, која се даноноћно моли својим сузама Богу да не пошаље на нас огањ као на Содому и Гомору“.
Јеромонах Петар, сахрањен је јуче, по сопственој жељи, на монашком гробљу у манастиру Сланци.
Господ држи овај свет овакав какав јесте, јер има још пуно праведника. Ми не знамо колико је оних који у пустињи као орлови пију кишницу и једу траве које израстају из камења. Има их пуно, и знаних и незнаних, и у Србији, сигуран сам. Да није молитве тих праведника и молитве уопште (а свака је добра), сви би ми већ четвороношке ходали, као бесловесне животиње, које су, понекад, боље од нас...
М.Ф.

Најновији број

21. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa