О ИМЕНИМА УЛИЦА

У време после октобарских промена 2000., обављао сам дужност директора и помоћника директора Поште Србије радне јединице Шабац. Као нестраначка личност, 2001. године позван сам да присуствујем раду Комисије за промену назива појединих улица у граду, формиране од стране тадашње Скупштине општине.
Припремајући се за рад, консултовао сам бивше колеге са Саобраћајног факултета у Београду који су радили или раде у поштама широм бивше Југославије. Том приликом од колеге Јанеза Бевца, који и данас ради у пошти у Марибору сам добио одговор да у том граду променили само називе пар улица ( Братства и јединства, ЈНА...), чисто да покажу да Словенија није више део Југославије. Међутим, од даљег мењања старих назива су одустали јер би то направило велики проблем запосленима у Пошти, МУП, комуналним предузећима, електродистрибуцији... Даље, извели су рачуницу и констатовали да би само промена личних карата грађанима проузроковала велике трошкове и редове на шалтерима.
Сличан одоговор је стигао и од колеге Бранка Мирковиг из Титовог Велеса. У Македонији су одлучили да задрже скоро све називе улица, па једно време чак и префикс “Титов“ у називу места. Односно, и они су схватили да мењање назива улица из чисто идеолошких разлога није оправдано и да доста оптерећују буџет грађана.
Међутим, у Шапцу је ситуација била тотално другачија. Моје примедбе су поједини чланови дочекали на “крв и нож“, и изнели став да се морају променити сви називи улица који су везани за догађаје и личности из ИИ светског рата, као и да улице морају носити имена краљева, војвода, уметника, сликара, научника.
Резултат таквог рада био је следећи: Шабац је један од ретких градова у Србији где је промењен назив више од половине постојећих улица, потом у овом граду, мислим једином у Србији, назив једне добија друга улица...
Поред назива улица, Шабац је редак пример где су и институције културе и образовања промениле имена...
Све то прави невиђену забуну. Пре свега колегама у шабачкој пошти. Људи знају да је назив улице где шаљу писма неки “краљ“, али не знају који. Ситуација се мало поправила увођењем поштанског адресног кода, али мало их је који знају шта је то и за шта се користи.
Садашњи називи улица у Шапцу отприлике говоре да су знаменити светски људи, Срби, Шапчани живели само до 1940. године. После тога нема ничега. Ни људи, ни догађаја, ни живота, ни историје.
Поново се питам, шта је и коме је сметао назив улице нашег тада живећег народног хероја ИИ светског рата Луке Стевића, мог нерођеног деде носиоца Албанске споменице. Да ли је он можда крив за стрељање Шапчана на Сави 1944. године? Колико сам ја упознат, није. Али, авај, можда сам само превише личан.
Ми Срби смо изгледа једини народ на свету који се борио у рату против фашизма на страни победника, а у миру се свега тога одрекао, и сада се тог истог рата сети само једном годишње 9. маја, на Дан победе.
Потом, поставља се питање, да ли поједини Шапчани, живи и почивши не заслужују да улице носе њихова имена, пре него они по којима се улице данас зову. При томе мислим на бројне писце, песнике, сликаре, музичке уметнике, лекаре, владике, адвокате, историчаре, новинаре, трговце, сајџије пекаре. Велика имена ФК “Мачва“ и РК “Металопластика“. Рукометашице, боксере, кајакаше.
Људе попут: Игора Белохлавека, Радоја Гојкића, Цанета Фирауновића, Бране Шкулића, Светислава Јекића, Саве Стефановића, Драгана Арсеновића, Зорана Амиџића...
Да се разумемо, немам заиста ништа против краљева, војвода, страних уметника, научника, али имамо и те како значајне Србе, Српкиње, Шапчане, Шапчанке који су својим битисањем заслужили своје место у историји овог народа, овог града.
Искрено сматрам да би неко требао, напокон, озбиљно да се позабави питањем ко су људи који заслужују да њихово име носи назив улице. Не сме се дозволити да у овој обаласти “дневна политика“ има последњу реч. Јер само тако ћемо онемогућити неке будуће “душебрижнике“, глобалисте, квази патриоте да мењају називе улица са променом власти.
За почетак предлажем да један члан комисије буде примаријус доктор Предраг Тојић.