НАШИ ДАНИ У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ
ШТО ЈЕ ДАНАС, БИЋЕ И СУТРА
На основу приповедака Радоја Домановића, углавном “Страдије“, “Данге“ и “Мртвог мора“, Радивоје Миленковић је направио адаптацију и режирао монодраму “Наши дани“ у којој игра више од тридесет година. На Великој сцени Културног центра у Шапцу, бравурозно је одиграо своју 1.489 представу.
Мени је ова монодрама веома важна, не само као некакав став према стварности и друштвеним питањима, него и на нивоу задатка, вештине, тренинга... Веома је захтевна, с обзиром да играм 38 ликова за сат времена и десет минута.
За “Наше дане“, Миленковић је на 12. Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, добио је Златну колајну публике, а према речима критичара “тако је силовито и упечатљиво изнео представу да је убедљиво победио далеко искусније такмичаре“. Гласом, сценским
покретом и читавим бићем, глумац је понудио серију карактера, чиме је доказао велику моћ трансформације. Поред очигледне страсти и преданости уметности и публици, Миленковић је показао изузетну образованост.
- Није у питању само дневна актуелност, која је неминовна, него и неки Доманићев захват и увид у људску природу уопште. Узалудно је надати се да ће се људска природа променити. Оно што је данас биће и сутра, а кажу, још и горе. Какав смо ми народ кад имамо изреку коју је пре двеста година Вук забележио: “Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада“. То је мисао српског народа, рекао је уметник.
Радивоје Миленковић, завршио је глуму на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Бранка Плеше. Када је дипломирао, уписао је режију (на истој Академији) у класи Боре Драшковића, али је после прве године отишао “неким својим глумачким путевима“ у Дубровник, Загреб, Београд... Године 1987. постао је првак Југословенског драмског позоришта и студент друге године режије коју је завршио три године касније.
У Шапцу, “које има јако добро позориште“ режирао је пет представа: “Танго“, “Тетовиране душе“, “Кокошка“, “Лаки комад“ и “Позив на погубљење“. Глумци из тих представа и саме представе су награђиване.
Од 2005. године, стални је редитељ у СНП у Новом Саду, а на Факултету техничких наука на одсеку за архитектуру, где постоји катедра за сценски дизајн, има свој предмет као ванредни професор -““ Појам позоришта и сценских уметности. Води и мастер годину глуме на Академији уметности у Новом Саду.
“Задовољан сам зато што радим оно што волим. Максимално сам испуњен професионалним животом. Режирам, играм улоге које волим у Звездари, Српском народном позоришту. Човек не би требало да жели оно што му не треба, а све снаге ( у оквиру морала и васпитања) треба да употреби да оствари оно за чим има унутрашњу потребу. Чим почне да жели оно што му не треба, губи смисао“
Мени је ова монодрама веома важна, не само као некакав став према стварности и друштвеним питањима, него и на нивоу задатка, вештине, тренинга... Веома је захтевна, с обзиром да играм 38 ликова за сат времена и десет минута.
За “Наше дане“, Миленковић је на 12. Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну, добио је Златну колајну публике, а према речима критичара “тако је силовито и упечатљиво изнео представу да је убедљиво победио далеко искусније такмичаре“. Гласом, сценским
покретом и читавим бићем, глумац је понудио серију карактера, чиме је доказао велику моћ трансформације. Поред очигледне страсти и преданости уметности и публици, Миленковић је показао изузетну образованост.
- Није у питању само дневна актуелност, која је неминовна, него и неки Доманићев захват и увид у људску природу уопште. Узалудно је надати се да ће се људска природа променити. Оно што је данас биће и сутра, а кажу, још и горе. Какав смо ми народ кад имамо изреку коју је пре двеста година Вук забележио: “Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада“. То је мисао српског народа, рекао је уметник.
Радивоје Миленковић, завршио је глуму на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Бранка Плеше. Када је дипломирао, уписао је режију (на истој Академији) у класи Боре Драшковића, али је после прве године отишао “неким својим глумачким путевима“ у Дубровник, Загреб, Београд... Године 1987. постао је првак Југословенског драмског позоришта и студент друге године режије коју је завршио три године касније.
У Шапцу, “које има јако добро позориште“ режирао је пет представа: “Танго“, “Тетовиране душе“, “Кокошка“, “Лаки комад“ и “Позив на погубљење“. Глумци из тих представа и саме представе су награђиване.
Од 2005. године, стални је редитељ у СНП у Новом Саду, а на Факултету техничких наука на одсеку за архитектуру, где постоји катедра за сценски дизајн, има свој предмет као ванредни професор -““ Појам позоришта и сценских уметности. Води и мастер годину глуме на Академији уметности у Новом Саду.
“Задовољан сам зато што радим оно што волим. Максимално сам испуњен професионалним животом. Режирам, играм улоге које волим у Звездари, Српском народном позоришту. Човек не би требало да жели оно што му не треба, а све снаге ( у оквиру морала и васпитања) треба да употреби да оствари оно за чим има унутрашњу потребу. Чим почне да жели оно што му не треба, губи смисао“
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
