ШАБАЧКО ПОЗОРИШТЕ ОБЕЛЕЖИЛО 175 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА
„КАИНОВ ОЖИЉАК“ КАО ОПОМЕНА
Прослави значајног јубилеја, који је обухватао и седам деценија континуираног рада и седамдесет година победе над фашизмом, поред градоначелника Шапца Небојше Зеленовића, епископа шабачког Лаврентија, гостију и поклоника позоришне уметности присуствовао и министар културе Иван Тасовац у недељу, 1. фебруара. Прилику да виде премијеру представе „Каинов ожиљак“ имали су и гледаоци другог програма РТС у директном преносу
Уручењем Ордена Св. владике Николаја директору Шабачког позоришта Зорану Карајићу од стране епископа шабачког Лаврентија у недељу, првог фебруара, свечано је отворен програм обележавања сто седамдесет пет година постојања ове еминентне шабачке установе културе.
- Једна од најеминентнијих установа нашега града, расадник културе града Шапца, допринела је да се Шабац уздигне на овај пиједестал који је у историји наших градова заузимао и заузима високо место. Зато свим учесницима који су допринели култури овога града кажемо хвала ““ рекао је епископ шабачки Лаврентије.
О посленицима уметности посведочила је и изложба „Похвала лудости“. Тако су у галерији „Владислав Лалицки“ посетиоци, пре главног догађаја вечери, имали прилику да виде избор слика из савремене визуелне уметности у Шапцу.
- Шабац је те божићне вечери 1840. године имао привилегију да присуствује једном од рекао бих најлуђих чинова у историји културе нашег града али и Србије. Одржана је прва позоришна представа. То су забележиле и „Новине сербске“ које су то театрално представљеније назвале лудим. Србија је у том моменту била само вазална територија у оквиру Османског царства. С правом можемо да кажемо да је у таквом друштву било незамисливо бавити се уметношћу, културом, стваралаштвом. Баш због тога не могу да замислим величанственији споменик духу креативности и стваралаштва од тог чина Давида Маринковића, његових ђака, гимназијалаца, дилетаната како су их тад звали. Њихов чин потврдио је све оно што знамо из историјских записа а то је да људска потреба за лепим, узвишеним, не познаје друштвене проблеме. Сећајући се тог њиховог храброг, визионарског чина, овом изложбом представљамо уметнике који су део данашње уметничке сцене -рекао је селектор изложбе Игор Марсенић.
Зграда која с поносом носи натпис на својој фасади „Занат је златан“ у свом срцу крије сцену коју су 1987. приликом адаптације лично глумци својим рукама урадили. Сцену која је с правом понела име великана српског, тада југословенског глумишта, Љубише Јовановића.
- То је једина зграда на свету где су даске које живот значе направили глумци. У име свих оних глумаца који су овде проливали зној с правом можемо вечерас да једном од нас поклонимо да у име нас носи име Сцена „Љубиша Јовановић“. Хвала вам на томе ““ рекао је глумац Петар Лазић подсећајући окупљене на време када су на овим позоришним даскама радили и стварали глумци од прве генерације па све до данас.
Захваљујући томе глумци Владимир и Соња Милојевић, Иван и Анета Томашевић, Зоран Карајић, Деана Костић, Маријана Дугалић, Љубиша и Страхиња Баровић, Милош Војновић, Кристина Пајкић, Слободан Петрановић Шарац по први пут наступили су на Сцени „Љубиша Јовановић“. Премијерним извођењем представе „Каинов ожиљак“ у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића и режији Југа Радивојевића, а по истоименом роману Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића, обележен је овај вредан сваке пажње јубилеј.
Јубилеј који је имао за циљ не само подсећање на све оне који су стварали традицију дугу сто седамдесет пет година већ и опомену да пошасти, попут нацизма, представљају зло које треба искоренити. У метафоричком смислу „Каинов ожиљак“ донео је причу о непостојаности добра и тврдокорности зла. Причу о писцу и хуманисти, Иви Андрићу, његовим годинама проведеним у Берлину које су, на известан начин обликовале и његов роман „Проклету авлију“. Сместивши тако стамболског Карађоза у Хитлеров Берлин, спојивши два наоко неспојива ужаса, писци су успели у својој намери да отелотворе Андрићеву мисао „да способност поезије у спајању наоко неспојивог не мора да има блаженство“. И управо у тој проклетој нацистичкој авлији испуњеној свим пороцима, неморалом, травестијом, „Каинов ожиљак“ донео је поигравање социјалним статусима и самоиндентификацијама у покушај препознавања непрекидне театрализације друштва и играња друштвених улога.
„Осећам заиста велику привилегију и част што могу да вам се обратим са Велике сцене Шабачког позоришта која од вечерас носи име Љубише Јовановића. Велики глумци никада не одлазе у позориште. Они зато никада не излазе из позоришта. За њих је позориште сваки простор у коме се нађу и они тим простором суверено владају. Честитам свима 175 година Шабачког позоришта .“
Иван Тасовац, министар културе Републике Србије
Подсећајући се времена када је Шабац заслугом Јеврема Обреновића постао урбанистички, културно и друштвено уређен град, али и великих имена значајних не само за историју града него и целе Србије попут Лазе Лазаревића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Оскара Давича, Јована Илића, Милорада Поповића Шапчанина, Јанка Веселиновића, Милеве Марић Ајнштајн, Исидоре Секулић, градоначелник Шапца Небојша Зеленовић истакао је да само живот уређен по европском стандарду нуди слободу.
- Данас, 2015. године тражимо начин да се изборимо са голготом кроз коју је наш народ, наша држава, прошла у двадесетом веку. Ми у Шапцу одговор видимо у уређењу живота по европским вредностима. Суштина европских вредности је слобода. Слобода је могућност да људи одлучују а одлучивање је одговорност. То је Европа. Слобода је лепота. Трагање за лепотом је темељ сваке културе. Иако изгледа да је култура у Србији скрајнута ми у Шапцу не престајемо, заиста не престајемо да трагамо за лепотом. Наше трагање траје већ сто седамдесет пет година. Од „Светислава и Милеве“, а тада дилетантског позоришта, до „Каиновог ожиљка“ Шабачког позоришта данас. И нећемо престати да трагамо јер ако то учинимо престаће потреба да постојимо. Зато честитам овом храму, овом нашем ансамблу и Шапчнима јубилеј.
- Једна од најеминентнијих установа нашега града, расадник културе града Шапца, допринела је да се Шабац уздигне на овај пиједестал који је у историји наших градова заузимао и заузима високо место. Зато свим учесницима који су допринели култури овога града кажемо хвала ““ рекао је епископ шабачки Лаврентије.
О посленицима уметности посведочила је и изложба „Похвала лудости“. Тако су у галерији „Владислав Лалицки“ посетиоци, пре главног догађаја вечери, имали прилику да виде избор слика из савремене визуелне уметности у Шапцу.
- Шабац је те божићне вечери 1840. године имао привилегију да присуствује једном од рекао бих најлуђих чинова у историји културе нашег града али и Србије. Одржана је прва позоришна представа. То су забележиле и „Новине сербске“ које су то театрално представљеније назвале лудим. Србија је у том моменту била само вазална територија у оквиру Османског царства. С правом можемо да кажемо да је у таквом друштву било незамисливо бавити се уметношћу, културом, стваралаштвом. Баш због тога не могу да замислим величанственији споменик духу креативности и стваралаштва од тог чина Давида Маринковића, његових ђака, гимназијалаца, дилетаната како су их тад звали. Њихов чин потврдио је све оно што знамо из историјских записа а то је да људска потреба за лепим, узвишеним, не познаје друштвене проблеме. Сећајући се тог њиховог храброг, визионарског чина, овом изложбом представљамо уметнике који су део данашње уметничке сцене -рекао је селектор изложбе Игор Марсенић.
Зграда која с поносом носи натпис на својој фасади „Занат је златан“ у свом срцу крије сцену коју су 1987. приликом адаптације лично глумци својим рукама урадили. Сцену која је с правом понела име великана српског, тада југословенског глумишта, Љубише Јовановића.
- То је једина зграда на свету где су даске које живот значе направили глумци. У име свих оних глумаца који су овде проливали зној с правом можемо вечерас да једном од нас поклонимо да у име нас носи име Сцена „Љубиша Јовановић“. Хвала вам на томе ““ рекао је глумац Петар Лазић подсећајући окупљене на време када су на овим позоришним даскама радили и стварали глумци од прве генерације па све до данас.
Захваљујући томе глумци Владимир и Соња Милојевић, Иван и Анета Томашевић, Зоран Карајић, Деана Костић, Маријана Дугалић, Љубиша и Страхиња Баровић, Милош Војновић, Кристина Пајкић, Слободан Петрановић Шарац по први пут наступили су на Сцени „Љубиша Јовановић“. Премијерним извођењем представе „Каинов ожиљак“ у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића и режији Југа Радивојевића, а по истоименом роману Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића, обележен је овај вредан сваке пажње јубилеј.
Јубилеј који је имао за циљ не само подсећање на све оне који су стварали традицију дугу сто седамдесет пет година већ и опомену да пошасти, попут нацизма, представљају зло које треба искоренити. У метафоричком смислу „Каинов ожиљак“ донео је причу о непостојаности добра и тврдокорности зла. Причу о писцу и хуманисти, Иви Андрићу, његовим годинама проведеним у Берлину које су, на известан начин обликовале и његов роман „Проклету авлију“. Сместивши тако стамболског Карађоза у Хитлеров Берлин, спојивши два наоко неспојива ужаса, писци су успели у својој намери да отелотворе Андрићеву мисао „да способност поезије у спајању наоко неспојивог не мора да има блаженство“. И управо у тој проклетој нацистичкој авлији испуњеној свим пороцима, неморалом, травестијом, „Каинов ожиљак“ донео је поигравање социјалним статусима и самоиндентификацијама у покушај препознавања непрекидне театрализације друштва и играња друштвених улога.
„Осећам заиста велику привилегију и част што могу да вам се обратим са Велике сцене Шабачког позоришта која од вечерас носи име Љубише Јовановића. Велики глумци никада не одлазе у позориште. Они зато никада не излазе из позоришта. За њих је позориште сваки простор у коме се нађу и они тим простором суверено владају. Честитам свима 175 година Шабачког позоришта .“
Иван Тасовац, министар културе Републике Србије
Подсећајући се времена када је Шабац заслугом Јеврема Обреновића постао урбанистички, културно и друштвено уређен град, али и великих имена значајних не само за историју града него и целе Србије попут Лазе Лазаревића, Стојана Новаковића, Јована Цвијића, Оскара Давича, Јована Илића, Милорада Поповића Шапчанина, Јанка Веселиновића, Милеве Марић Ајнштајн, Исидоре Секулић, градоначелник Шапца Небојша Зеленовић истакао је да само живот уређен по европском стандарду нуди слободу.
- Данас, 2015. године тражимо начин да се изборимо са голготом кроз коју је наш народ, наша држава, прошла у двадесетом веку. Ми у Шапцу одговор видимо у уређењу живота по европским вредностима. Суштина европских вредности је слобода. Слобода је могућност да људи одлучују а одлучивање је одговорност. То је Европа. Слобода је лепота. Трагање за лепотом је темељ сваке културе. Иако изгледа да је култура у Србији скрајнута ми у Шапцу не престајемо, заиста не престајемо да трагамо за лепотом. Наше трагање траје већ сто седамдесет пет година. Од „Светислава и Милеве“, а тада дилетантског позоришта, до „Каиновог ожиљка“ Шабачког позоришта данас. И нећемо престати да трагамо јер ако то учинимо престаће потреба да постојимо. Зато честитам овом храму, овом нашем ансамблу и Шапчнима јубилеј.
Текст и фото: Оља Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
