Отаџбини даровао телефон

Пантелија - Панта Михаиловић је знаменити Србин из Мачве, који је у свом роду, први пут у његовој историји инсталирао ту чудну справу, телефон и телефонску централу. Десило се то 27. новембра 1882. године. Тако је Краљевина Србија међу првим државама у свету добила телефон, чудну справу коју је измислио Грахам Бел 1876. године показавши је на Сајму технике у Филаделфији.
Младог Пантелију Михаиловића из родног Богатића одвео је један трговац на школовање. Очигледно да је био талентовано и вредно пажње дете. Школе је завршио у Немачкој и Швајцарској. Као признати стручњак запослио се у тада великој фирми „Сименс - Хленс“. Од тог рада стекао је позамашно богатство. Живот на високој нози никако му није могао надокнадити носталгију за родном Мачвом и Србијом. Одлучио је да свој иметак уложи у инсталирање телефонске централе у Београду. У својим дневницима је забележио: „Био сам невероватно идеалиста. Дођем у Србију иако сам могао да направим велике послове у Немачкој или ма где другде, да учествујем у рату 1876. (Србија са Турском). Кад се рат завршио имао сам страшних дана, а 1882. године сећам се живо, падне ми на ум да инсталирам телефон у Београду. Нико ту није имао појма о телефону.“
Пантелија је сав свој иметак уложио у инсталирање телефона и телефонске централе у Београду. Али, нису га разумели. У такве људе се гледало као у неке чудаке, а понајвише као лудаке. Међутим, Пантелија је донекле успео и оставио неизбрисив траг.
Прве установе које су телефонски биле повезане у Србији биле су у Београду - Велика школа, данас Капетан Мишино здање и Пожарна команда, двор и управа града, Народна скупштина и Министарство унутрашњих дела, Народна банка и Министарство финансија. Од приватника јавио се само познати индустријалац Ђорђе Вајферт. Пантелија је телефонске услуге нудио 20 динара месечно за сваки број, а ван града од сваког километра 10 динара. Као што бива код Срба, свака новина иде тешко, тако је и увођење телефона. Бележимо пример када је Панта Михаиловић отишао да понуди прво министра Војске Тешу Николића. Министар га је пажљиво саслушао, а онда га довео до прозора и показао:“Видиш ли ове?“ „Видим, коњаници“, узвратио је Пантелија. „Па шта ће мени онда тај твој телефон, кад ови моји момци могу за три минута до града и јаве шта треба? Мани се ти ћорава посла“.
И поред овога, Пантелија је био упоран. Отишао је код потпуковника Госте Радосављевића, касније министра грађевине, са којим се договорио да на своју руку инсталира телефон од војног одељења до жандармеријске станице на Палилули. Сутрадан се министар Теша нашао у чуду. Сагињао се испод стола, гледао у ормаре да види да ли неко говори, како би се уверио да је телефон ђаволска справа за лаковерне. Кад се уверио да из слушалице иде глас и да он може да пошаље на другу страну поруку, онда је пристао да му Пантелија објасни принцип рада телефона. После тога министар је позвао све своје сараднике речима:“Па, господо, хајде да видите чудо невиђено - телефон“. Међутим, и поред тога у Србији није одмах зазвонио телефон. Пантелија је уложио сву своју уштеђевину, а телефонска штација је пропала.
Тек после десет година, у Србији се почело са инсталирањем телефона, најпре у Београду и Нишу. Пантелија је разочаран у своју Србију отишао у Америку. Вратио се убрзо. Носталгија за родним крајем је била јача од свега. Запослио се на железници.
Умро је у Београду 7. фебруара 1932. године. Никада за свог живота није имао телефон у стану. Био је Теслин сарадник, а у Богатићу нема обележје да је постојао.