СРПСКА СТРАДАЊА У ВЕЛИКОМ РАТУ
ИЗНЕНАДНИ СУДАР НА ЦЕРУ У КИШНОЈ АВГУСТОВСКОЈ НОЋИ
Прва аустроугарска офанзива на Србију отпочела је 12. августа 1914. године. Аустроугарска Пета армија отпочела је форсирање реке Дрине тога дана, у раним јутарњим часовима, када је 8. корпус почео са прелазом преко Самуровића аде код села Амајлије, са босанске стране, односно, између мачванских села Бадовинаца и Прњавора са српске стране. Шабачки одред је бранио границу на том месту и један његов батаљон је пружио снажан отпор аустроугарској 9. дивизији и ова дивизија је успела тек у вечерњим часовима да примора тај српски батаљон на повлачење са Самуровића аде на десну обалу Дрине.
Аустроугарски 13. корпус прешао је Дрину код села Батара уз велике напоре, а 42. дивизија из састава тог корпуса код Зворника.
Реку Саву прешле су у исто време - 12. августа рано ујутру, снаге аустроугарске Друге армије, и после уличних борби заузеле Шабац, који је претходно био бомбардован, а затим и мачванска села Митровицу, Ноћај, Шеварице и Дреновац.
Следећег дана - 13. августа, аустроугарске трупе су успеле да поставе понтонске мостове преко Дрине и преко њих пребаце своје нове трупе, а 14. августа су предузеле јак напад на српске положаје код Лознице и Лешнице и после жестоких борби наставиле су наступање долинама реке Јадра и Лешнице са циљем да овладају тим долинама, а и планинама Цер и Иверак.
После добијања потпунијих извештаја о кретању аустроугарских трупа и развоју ситуације на фронту, српска Врховна команда је одлучила да изврши прегруписавање својих армија и наредила је Другој армији да усиљеним маршем преко Коцељеве крене према Текеришу и изврши удар у бок и позадину главних непријатељских снага, које су се кретале долином Јадра. Трећа армија је имала задатак да задржи аустроугарске снаге у долини Јадра.
Дивизије из састава српске Друге армије кретале су се 15. августа усиљеним маршем по великој врућини, и то Комбинована дивизија ка Текеришу, а Моравска дивизија И позива према планини Иверак. Командант Друге армије, генерал Степа Степановић, по доласку у село Текериш, схватио је да је нужно обезбедити контролу планине Цер, због стратешког значаја на том делу фронта. Из тих разлога, наредио је Комбинованој дивизији И позива да овлада гребеном Цера, као и да један пук из састава Комбиноване дивизије, са пољском батеријом, буде одмах упућен према Тројановом граду, крајњем источном гребену Цера.
Међутим, истога дана - 15. августа, аустроугарска 21. дивизија наступала је са својом главном колоном од три пука гребеном Цера према Текеришу, а помоћном колоном северним падинама Цера.
Тога дана, после олујне кише дошло је до изненадног судара претходнице пукова Комбиноване дивизије и аустроугарске 21. дивизије, пошто српска Друга армија није имала обавештења о покрету аустроугарских дивизија, а ни аустроугарска Пета армија да јој у сусрет долази српска војска.
Тај судар мајор Јеврем Топаловић, описао је овако:
„Била је већ ноћ; отпоче пљусак праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као с неком пакошћу сручила на преморену трупу, још већма отежаваше кретање артиљерије по брдовитом терену и рђавом путу. Ноћ тешка и тамна спусти се на земљу и својим непробојним плаштом заогрну напаћене људе и стоку. Прст пред оком није се видео. Пут непознат, неизвиђен, блатњав, стока преморена, пљусак ““ све то скупа стварало је тешкоће какве човек може да савлада једино у рату. После неколико часова, бура се утиша и ми спазисмо ватре у правцу Цера, и прва мисао била је: то су наши! Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање који се зачуше у том правцу, а ватре се намах погасише. Осетивши непријатеља, претходница с батеријом доспевши до Парлога застаде. Ту дође командант 6. пука и саопшти команданту претходнице дивизијско наређење: да има још те ноћи да избије на Цер пошто-пото. У разговору их прекиде један војник из митраљеског одељења који усплахирено рапортира: Господине мајоре, ево их Швабе!
Судар на источном огранку Цера, код Текериша, око поноћи између 15. и 16. августа све више је добијао на жестини, и обе стране су уводиле нове снаге, а биле су приближне јачине (три српска пука против три пука аустроугарске 21. дивизије). У огорченој вишечасовној борби у ноћи, српски пукови су потукли десну колону 21. дивизије, заузели Парлог и друге висове и приморали непријатеља на повлачење према Тројановом граду.
У исто време, када је Комбинована дивизија на источном гребену Цера потукла до ногу десну колону 21. дивизије, српска Коњичка дивизија, која се кретала дуж северних падина Цера, потукла је леву колону 21. дивизије и на бојишту је остало много мртвих и рањених непријатељских војника, а и напуштене ратне опреме. Иначе, тога првог дана Церске битке вођене су жестоке борбе и на фронту српске Треће армије.
Изабрани текст је из књиге Петра Берића и Драгана Јосиповића „Мачвани у Балканским ратовима и Првом светском рату (1912-1918)“ 2, која је добила прву награду Фондације „Милутин Бојић“ у Београду за 2014. годину. Аутори: 062/ 255848 и 060/0299418.
Аустроугарски 13. корпус прешао је Дрину код села Батара уз велике напоре, а 42. дивизија из састава тог корпуса код Зворника.
Реку Саву прешле су у исто време - 12. августа рано ујутру, снаге аустроугарске Друге армије, и после уличних борби заузеле Шабац, који је претходно био бомбардован, а затим и мачванска села Митровицу, Ноћај, Шеварице и Дреновац.
Следећег дана - 13. августа, аустроугарске трупе су успеле да поставе понтонске мостове преко Дрине и преко њих пребаце своје нове трупе, а 14. августа су предузеле јак напад на српске положаје код Лознице и Лешнице и после жестоких борби наставиле су наступање долинама реке Јадра и Лешнице са циљем да овладају тим долинама, а и планинама Цер и Иверак.
После добијања потпунијих извештаја о кретању аустроугарских трупа и развоју ситуације на фронту, српска Врховна команда је одлучила да изврши прегруписавање својих армија и наредила је Другој армији да усиљеним маршем преко Коцељеве крене према Текеришу и изврши удар у бок и позадину главних непријатељских снага, које су се кретале долином Јадра. Трећа армија је имала задатак да задржи аустроугарске снаге у долини Јадра.
Дивизије из састава српске Друге армије кретале су се 15. августа усиљеним маршем по великој врућини, и то Комбинована дивизија ка Текеришу, а Моравска дивизија И позива према планини Иверак. Командант Друге армије, генерал Степа Степановић, по доласку у село Текериш, схватио је да је нужно обезбедити контролу планине Цер, због стратешког значаја на том делу фронта. Из тих разлога, наредио је Комбинованој дивизији И позива да овлада гребеном Цера, као и да један пук из састава Комбиноване дивизије, са пољском батеријом, буде одмах упућен према Тројановом граду, крајњем источном гребену Цера.
Међутим, истога дана - 15. августа, аустроугарска 21. дивизија наступала је са својом главном колоном од три пука гребеном Цера према Текеришу, а помоћном колоном северним падинама Цера.
Тога дана, после олујне кише дошло је до изненадног судара претходнице пукова Комбиноване дивизије и аустроугарске 21. дивизије, пошто српска Друга армија није имала обавештења о покрету аустроугарских дивизија, а ни аустроугарска Пета армија да јој у сусрет долази српска војска.
Тај судар мајор Јеврем Топаловић, описао је овако:
„Била је већ ноћ; отпоче пљусак праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као с неком пакошћу сручила на преморену трупу, још већма отежаваше кретање артиљерије по брдовитом терену и рђавом путу. Ноћ тешка и тамна спусти се на земљу и својим непробојним плаштом заогрну напаћене људе и стоку. Прст пред оком није се видео. Пут непознат, неизвиђен, блатњав, стока преморена, пљусак ““ све то скупа стварало је тешкоће какве човек може да савлада једино у рату. После неколико часова, бура се утиша и ми спазисмо ватре у правцу Цера, и прва мисао била је: то су наши! Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање који се зачуше у том правцу, а ватре се намах погасише. Осетивши непријатеља, претходница с батеријом доспевши до Парлога застаде. Ту дође командант 6. пука и саопшти команданту претходнице дивизијско наређење: да има још те ноћи да избије на Цер пошто-пото. У разговору их прекиде један војник из митраљеског одељења који усплахирено рапортира: Господине мајоре, ево их Швабе!
Судар на источном огранку Цера, код Текериша, око поноћи између 15. и 16. августа све више је добијао на жестини, и обе стране су уводиле нове снаге, а биле су приближне јачине (три српска пука против три пука аустроугарске 21. дивизије). У огорченој вишечасовној борби у ноћи, српски пукови су потукли десну колону 21. дивизије, заузели Парлог и друге висове и приморали непријатеља на повлачење према Тројановом граду.
У исто време, када је Комбинована дивизија на источном гребену Цера потукла до ногу десну колону 21. дивизије, српска Коњичка дивизија, која се кретала дуж северних падина Цера, потукла је леву колону 21. дивизије и на бојишту је остало много мртвих и рањених непријатељских војника, а и напуштене ратне опреме. Иначе, тога првог дана Церске битке вођене су жестоке борбе и на фронту српске Треће армије.
Изабрани текст је из књиге Петра Берића и Драгана Јосиповића „Мачвани у Балканским ратовима и Првом светском рату (1912-1918)“ 2, која је добила прву награду Фондације „Милутин Бојић“ у Београду за 2014. годину. Аутори: 062/ 255848 и 060/0299418.
Најновији број
18. април 2024.
