ДЕЦА СЕЛА

Већ 35 година Добривоје и Добрила Пантелић из села Доње Брезовице код Завлаке својом камером бележе обичаје, језик, веровања, приче из Рађевине и са више од 140 документарних и играних филмова чувају културни идентитет овог краја.
Пантелићи и 11 година организују и Путујући фестивал документарног филма који се сваке године на Младенце организује у Лозници, Осечини, Љубовији, Малом Зворнику и Крупњу и који, као најзначанији културни догађај у западној Србији, привуче на хиљаде људи.
Вредност и значај рада брачног пара Пантелић препознала је и Југословенска кинотека и њен директор Радослав Зеленовић доделивши им Плакету Југословенске кинотеке чиме су они једини аматери филмаџије са простора бивше Југославије који су „власници“ овог значајног признања.
Добитници су и бројних других признања укључујући и награде фестивала у Прагу, Монпељеу, Кучеву, Омољици, Великој Плани...
Пантелићи раде у незавидним условима, у једној од сиромашнијих области Србије, сада тешко погођене и поплавама и клизиштима, без подршке државе али са много жара и љубави према свом крају, становницима и лепотама Рађевине.
- Ми смо деца села, деца сељака. Волимо село, његове боје, заласке и изласке сунца. Снимамо филмове о овом крају јер њега знамо најбоље. Не бисмо знали шта да радимо да одемо у други крај. Овде смо расли, овде смо се родили, заволели, децу изродили, овде су гробови наших предака. Друге земље немамо- рекао је Тањугу Добривоје Пантелић док стоји испред своје породичне куће у Доњој Завлаци која гледа на Цер.
- Ми друге земље немамо. Иво Андрић је рекао да је човек увек дужан свом родном крају. Ми немамо пара за неке грађевине али ћемо оставити ове записе да поколења знају како су живели њихови преци- додао је Добривоје.
Са бележењем прича из свог родног краја, Добривоје је кренуо још као седамнаестогодишњи младић када је, уместо фармерки и патика које је требало да купи од пара које је зарадио бербом печурака, купио први фотоапарат.
- Тај апарат сакрио сам у штали и када су отац и мајка открили да сам уместо панталона купио апарат добио сам батине којих се и данас сећам- каже Добривоје (1955).
Тим апаратом снимио је очеву мајку са којом је чувао стоку а потом и њену генерацију и захваљујући тим црно белим снимцима, сада многи у Рађевини имају фотографије на надгробним споменицима.
Први филмови нису били најбољи, каже. Нису знали за монтажу, користили су камере које су успели да нађу, али су им помогли много у Телевизији Београд, објаснивши им принципе монтаже коју сада ради њихов син.
Играни филмови са глумцима натуршчицима приче су о људима из њиховог краја, предањима и веровањима, пуни неисквареног „сеоског“ хумора, народних мудрости и говора који полако нестаје.
Сада, кажу, нигде не иду без две камере из страха да им једна не закаже и често заустављају људе на путевима и траже им да им испричају њихове приче. Једина су ТВ екипа која је недавно отишла до Соко града и засеока Лазе који је „одвојен и од Бога и од народа“ где људи живе као некад, где успевају смокве, нар и лимун и где су први и једини пут ТВ камере дошле пре 40 година са РТС и емисијом „Трезор“.
Немају дублове јер, каже Добривоје, први пут је увек најбоље.
Анегдота је много и захваљујући њима се заборави на умор, техничке проблеме, недостатак опреме јер све што раде, раде за своју земљу коју воле.
У жељи да се одуже комшијама, пријатељима, људима чији живот сликају, пре десетак година покренули су путујући фестивал који и ове, као и сваке године креће на Младенце и где пројекцијама њихових филмова у домовима културе и библиотекама присуствује толико људи да сале нису довољно велике да их све приме.
- Сале су увек пуне и нама је пуно срце- каже Добрила (1956). И ове године крећемо 22. марта из Лознице, надамо се пуној сали Спортског центра у Осечини, а потом и у Љубовији, Малом Зворнику и нашем родном граду Крупњу.
- Људи су се навикли и очекују да сваке године избацимо један нови филм, да их обрадујемо- каже она.
Ове године, публика ће бити у прилици да погледа играни филм „Клетва“ рађен по истинитој причи из Доњих Брезовица и документарни филм „Проклетство“ који је рађен прошле године и пре 20 година.
За следећи фестивал већ имају планове, али не желе да их открију.
- Када би живели још 200 година само са овог подручја не би стигли да снимимо све- кажу Пантелићи који имају преко 10.000 сати сировог материјала.
Своје филмове поклањају школама, библиотекама и свим заинтересованим институцијама.
Пројекције на фестивалу су бесплатне а већи део материјала може се видети и на сајту Обичаји Рађевине.
Иако са тугом констатују да ће њихово село нестати за 35 година јер нема деце па самим тим ни школе, лекара, продавнице, инфраструктуре, Пантелићи никада не би напустили свој родни крај, а најпоноснији су на две унуке од којих ће једна, каже поносни деда, студирати режију у Прагу.