ИЗМЕЂУ РЕДОВА
НИШТА НАС НЕ СМЕ ИЗНЕНАДИТИ
Најављују прогностичари да ће Баба Марта ових дана показати своју ћудљиву природу. Па шта. Ми смо поодавно увежбали оне ствари “Ништа нас не сме изненадити“.
Они други, а нису прогностичари, најављују и поскупљење струје. Онда они први, који такође нису прогностичари, веле да до тога неће доћи до краја зиме. Док се они тако прегањају, утом ће доћи и пролеће. И ето. Ипак, ми смо они који смо навикли на оно “Ништа нас не сме изненадити“. Наравно, осим изненађења.
А то око струје, једни кажу једно, други друго. Па једни тврде да неће доћи до повећања цена, биће то, додају, само корекција. Није шија него врат. “Ништа нас не сме изненадити“. Па ни поскупљења.
Србија је ових дана у духу филмског фестивала. Па да. Нама је у животу скоро све као у филму. Мало комедије, мало више драме, довољно мелодраме... “Ништа нас не сме изненадити“.
Још трају расправе о томе да ли треба у скупштински вокабулар увести речник непримерених израза. Један стручњак је изјавио како је то технички односно језички, потпуно неизводљиво. Па наравно, како Србину ускратити да говори као што мисли и да мисли оно што не говори. Ни то нас не сме изненадити.
Код нас у Србији на брдовитом Балкану још увек траје Други светски рат. Нарочито онај наш, и само наш, између партизана и четника. Неки дан су испред суда у престоници будуће европејске државе, са све заставама и осталим обележјима, присталице и једних и других, навијали, наравно, свако за своје. Ко је победио, или ће тек победити, рећи ће историја. Као и обично. “Ништа нас не сме изненадити“.
Штампа објавила “Савет за борбу против корупције је забринут како је медијска сцена у Србији девастирана таблоидизацијом и релативизацијом озбиљних проблема“. Ама, није могуће да су ти који то раде тек сад закључили да Срби одвајкада релативизују озбиљне и најозбиљније појаве. Па даље, кажу ти који то оцењују и процењују “У извештају о власничкој структури и контроли медија, од 2011. до 2014. године, владин Савет је констатовао и да је перцепција о цензури у јавности основано утемељена на неспорним чињеницама и да политичари не треба да негирају постојање цензуре, већ треба да утврде како је створена перцепција да цензура постоји“. Тако веле, од речи до речи. И ето ти сад. Они преживели новинари, који се сећају и давнашњих режима, знају да се о сличним појавама расправљало и у тим добима. Најчешће се, тада, закључивало да те цензуре нема, већ да је то производ само аутоцензуре. Политичари, разуме се, никада нису били криви. Ни тада, као ни сада. По оној дечјој “Мир, мир, нико није крив“. Па да, “Ништа нас не сме изненадити“. Чак ни перцепција.
Е тако ни наше жене, да не кажемо лепши а свакако и вредан део ововременог човечанства, неће се ни овог 8. марта изненадити несвакидашњом, то јест једногодишњом пажњом мушке популације. И то је стечено у акцији “Ништа нас не сме изненадити“.
Они други, а нису прогностичари, најављују и поскупљење струје. Онда они први, који такође нису прогностичари, веле да до тога неће доћи до краја зиме. Док се они тако прегањају, утом ће доћи и пролеће. И ето. Ипак, ми смо они који смо навикли на оно “Ништа нас не сме изненадити“. Наравно, осим изненађења.
А то око струје, једни кажу једно, други друго. Па једни тврде да неће доћи до повећања цена, биће то, додају, само корекција. Није шија него врат. “Ништа нас не сме изненадити“. Па ни поскупљења.
Србија је ових дана у духу филмског фестивала. Па да. Нама је у животу скоро све као у филму. Мало комедије, мало више драме, довољно мелодраме... “Ништа нас не сме изненадити“.
Још трају расправе о томе да ли треба у скупштински вокабулар увести речник непримерених израза. Један стручњак је изјавио како је то технички односно језички, потпуно неизводљиво. Па наравно, како Србину ускратити да говори као што мисли и да мисли оно што не говори. Ни то нас не сме изненадити.
Код нас у Србији на брдовитом Балкану још увек траје Други светски рат. Нарочито онај наш, и само наш, између партизана и четника. Неки дан су испред суда у престоници будуће европејске државе, са све заставама и осталим обележјима, присталице и једних и других, навијали, наравно, свако за своје. Ко је победио, или ће тек победити, рећи ће историја. Као и обично. “Ништа нас не сме изненадити“.
Штампа објавила “Савет за борбу против корупције је забринут како је медијска сцена у Србији девастирана таблоидизацијом и релативизацијом озбиљних проблема“. Ама, није могуће да су ти који то раде тек сад закључили да Срби одвајкада релативизују озбиљне и најозбиљније појаве. Па даље, кажу ти који то оцењују и процењују “У извештају о власничкој структури и контроли медија, од 2011. до 2014. године, владин Савет је констатовао и да је перцепција о цензури у јавности основано утемељена на неспорним чињеницама и да политичари не треба да негирају постојање цензуре, већ треба да утврде како је створена перцепција да цензура постоји“. Тако веле, од речи до речи. И ето ти сад. Они преживели новинари, који се сећају и давнашњих режима, знају да се о сличним појавама расправљало и у тим добима. Најчешће се, тада, закључивало да те цензуре нема, већ да је то производ само аутоцензуре. Политичари, разуме се, никада нису били криви. Ни тада, као ни сада. По оној дечјој “Мир, мир, нико није крив“. Па да, “Ништа нас не сме изненадити“. Чак ни перцепција.
Е тако ни наше жене, да не кажемо лепши а свакако и вредан део ововременог човечанства, неће се ни овог 8. марта изненадити несвакидашњом, то јест једногодишњом пажњом мушке популације. И то је стечено у акцији “Ништа нас не сме изненадити“.
Бранко Јелић
Најновији број
25. април 2024.
