ШАПЧАНЕ ЛЕЧИЛИ „ПУТУЈУЋИ“ ЛЕКАРИ

Јеврем Обреновић, брат кнеза Милоша, био је једини писмен од Обреновића. Он је од 1816. до 1831. године живео у Шапцу у својству команданта Дриносавске области. За Јеврема Обреновића и његову породицу анегдотски су везане приче о многим новинама, које су на његово тражење стизале у Шабац, а затим их је прихватала остала Србија. Он је имао повелик дворац у Шапцу, „конак“ како се тада говорило, изграђен у стилу профане балканске архитектуре. Унутрашње уређење куће одисало је западном Европом, а он и његови укућани имали су исто понашање и одевање. На основу тих појава закључивало се да је за сав напредак Шапца и шире околине искључиво заслужан Јеврем Обреновић. Он је био „весник“ тог новог доба ослобођене Србије.
Шабац је био погранично место између две царевине, Аустрије и Турске. Релативно добре, за те прилике, сувоземне и речне саобраћајнице биле су од пресудног значаја за свеопшти напредак. Здравствене прилике су се постепено побољшавале. Близина Сремске Митровице, Петроварадина и Новог Сада омогућавале су чешће контакте са тамошњим лекарима и одговарајуће, савремене лекове. По одобрењу, а на молбу кнеза Милоша, из Петроварадина је у Шабац повремено долазио доктор Камбер ради лечења господара Јеврема, чланова његове породице и неких виђенијих грађана. Истим поводом је повремено из Крагујевца долазио и сам доктор Вито Ремита, лични лекар кнеза Милоша. Такође у Србији тог времена је било доста „путујућих лекара“- ећима, највише Грка. Њих су називали калоијатри, добри лекари, Кнежева канцеларија им је издавала и „пасоше“ као веродостојне документе, да могу лечити народ по београдском пашалуку. Њихов рад забележен је и у Шапцу.
У Шапцу се доста рано помиње болница, која се рачуна као прва медицинска кућа у Србији. Јоаким Вујић је био 1826. године на кратко у Шапцу. Између осталог је записао: „Установљен је равним начином и један за варош хоспитељ, који се састоји од две собе, велике и мале. У великој соби обдержавају се болесници, а у малој доктор хоспитељски“. По свој прилици та „болница“ је отворена као стационар који су „гостујући“ доктори повремено обилазили. У осталој Србији болнице се помињу нешто касније: Градиште и Свилајнац 1832, Пожаревац 1833. итд.
Први Србин лекар у Шапцу
Трећа деценија 19. века веома је значајна за медицинске прилике у Србији. Цела Србија па и Шабац, искрено су желели да добију школоване лекаре. Вук Караџић је настојао да земља добије што више високошколованих људи, а посебно се залагао да буде више лекара. Међутим, многи „прекосавски“ људи били су неповерљиви према ослобођеној Србији, гледали су у њој оличење Турске, у којој човек није сигуран са својим животом ни са именом. Успели су да приволе младог лекара из Арада, др Јована Стејића, пештанског и бечког студента, да дође у Шабац 1829. године код господар Јеврема Обреновића и у постојећу болницу. Др Јован Стејић је први лекар Србин који је дошао на стални рад. Додуше у Шапцу се задржао само две године. Одласком господара Јеврема 1831. године у Београд с њим је и он отишао. Потом је отишао код кнеза Милоша у Крагујевац за његовог личног лекара, што је Милош са великим задовољством прихватио. Наиме, први пут му је лекар био Србин те му нису били потребни преводиоци. Др Стејић је био заинтересован за журналистику и списатељство. У Бечу је издао практичну књигу под називом „Макробиотика“, а потом „Забаве за разум и срце“. За начелника санитета др Стејић је постављен 1840. Годину дана касније именован је за Државног секретара на ком положају га је и смрт затекла 1853. На крају ваља рећи да је доктор Стејић био међу оснивачима Друштва српске словесности потом и потпредседник.
Странци лекари у Шапцу
После доктора Стејића, други шабачки доктор био је Солмон Аздријев, хирург који је дошао 1832. године. Др Аздријев није био задовољан својим пацијентима и одређеном платом, па се често писмено жалио кнезу Милошу. Он је његове „проблеме“ препустио шабачкој општини „да га она за плату погодила, ако добровољно хоће“. О даљем боравку др Аздирјева, првог странца лекара у Шапцу, нема података у ар-хиви Кнежеве канцеларије, што ће рећи ни у другим списима.
Следећи лекар у Шапцу био је др Карло Пацек, рођен 1807. у Мађарској, а медицинске студије завршио је у Пешти. Он је био пионир наше здравствене службе. Радио је у Шапцу, Београду и Крагујевцу код кнеза Милоша коме је био више саветник него лекар. На почетку 1834. дошао је у Шабац и у Суду шабачке општине сачинио уговор и био постављен за нахијског лекара, па је касније постављен за лекара дриносавске команде, што је претходило намештењу за окружног физикуса.
Др Пацек је врло брзо упознао нашу земљу и крајем године проучио многе минералне воде. Уз помоћ др Куниберта у Београду и др Јована Живковића у Карловцима послао узорке воде из Рибарске, Јошаничке, Брестовачке, Вишњичке бање и Паланачког кисељака у Беч на испитивање. По добијању резултата др Пацек је штампао „Упутство за лечење у лековитим бањама и пијење минералних вода“, што је први рад ове врсте уопште. Када се 1836. године у Србији појавила колера, др Карло Пацек је први уредио „Правила како се ваља колере чувати, како се колера може познати, како се од ње ваља лечити и како се после ње владати“.
Половином 1839. у Србији су основана попечитељства, министарства, а међу њима Внутрених дела при коме се налазила Санитетска управа и др Карло Пацек је постао њен први Начелник. Он је 1842, заједно са Обреновићима, отишао из Србије. Са њима се и вратио 1858, али се није више бавио лекарским позивом. Више је био пријатељ и саветник кнеза Милоша и Михаила. Умро је у Бечу 1876. године.
Др Емерих Линденмајер је трећи лекар странац који је дошао у Шабац и који је необично заслужан за развој војне и цивилне заштите у Србији. Рођен је 1806. године у Чакову у Банату иначе месту рођења и Доситеја Обрадовића. Медицину је студирао у Пешти и Бечу. Пре доласка у Србију радио је седам година као војни лекар. У Србију је прешао 1835. када је постављен за лекара Дриносавске команде у Шапцу, на место др Карла Пацека. У Шапцу је боравио две године, а онда је премештен за „гардијског лекара“ у Крагујевац. Приликом образовања нове државне управе, 1838. године именован је за „првог шефа Војног санитета, доктора Главног штаба“. Од 1845. године био је начелник војног и грађанског санитета. После пензионисања 1876, написао је и штампао своје мемоаре у којима је писао о стварању и развоју медицинске службе у Србији. Умро је у Београду 1883.
Др Линденмајер је био високообразован лекар, до крајњих граница предан свом позиву. Од језика је говорио немачки, мађарски, румунски и српски. У време боравка др Линденмајера у Шапцу је живео и Антуније Славуј, магистар хирургије, родом из Шида који 1836. прешао у Шабац. Овде му се исте године родио син Андрија који се школовао на страни, али се вратио у родни град и постао први шабачки штампар и издавач. Ово су најзначајнији моменти у настајању и развоју здравствене службе у постустаничкој (Милошевој) Србији оличене кроз биографије лекара, који су је оснивали и развијали. Као садашњи носиоци лекарског позива у Шапцу дужни смо да их помињемо и не заборавимо.

Јоаким Вујић је био 1826. године на кратко у Шапцу. Између осталог је записао: „Установљен је равним начином и један за варош хоспитељ, који се састоји од две собе, велике и мале. У великој соби обдержавају се болесници, а у малој доктор хоспитељски“.