ПРЕЗЕНТАЦИЈА ДОСАДАШЊЕГ РАДА
УМЕТНОСТ ОПТИМАЛНИХ ЗАХТЕВА
Слободан Пеладић, академски сликар, вајар и мултимедијални уметник, у уторак је представио свој рад у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу. Презентацију је назвао „Уметност оптималних захтева“, што је наслов текста Јерка Денегрија из једног од каталога о Пеладићевој уметности.
- Ову Денегријеву сентенцу која датира с краја деведесетих година користим у многим ситуацијама сличне природе. Она се поклапа са мојим карактером, начином рада, размишљањем и свим оним што јесам, каже Пеладић.
Уметник је презентовао целокупно стваралаштво кроз три фазе: осамдесете, када се бавио сликарством, деведесете, које је обележила скулптура и период од 2000. године до данас, у ком је посвећен уметничком активизму. Пеладић води две уметничке асоцијације, „Колектив“ и Удружење ликовних стваралаца Шапца.
- Концентрисан сам на рад у оквиру уметничких организација, а оно мало времена што ми преостане, користим за сопствени рад. У просеку, направим један рад годишње, додаје уметник.
Прошле године, Министарство културе је откупило Пеладићев рад за Народни музеј у Шапцу, под називом „Фог“.
Слободан Пеладић је рођен је 1962. године у Шапцу. Дипломирао је сликарство на Академији уметности у Новом Саду 1987. године. Радио је као професор у Школи за уметничке занате у Шапцу. Његови радови се налазе у Музеју савремене уметности у Београду и у приватним колекцијама. Заступљен је у неколиким књигама о савременој уметности.
Слободан Пеладић је познат у српској (и претходној југословенској) уметничкој сцени друге половине осамдесетих као један од протагониста новог енформела, сликарства „контролиране гесте“, према називу једне изложбе на којој је ово сликарство својевремено било промовисано. Још су нам врло свеже у сећању Пеладићева црна, густа, мукла, слојевита готово до рељефности масивна поља материје боје површине најчешће великих формата постављене у серији тако да потпуно овладавају галеријским простором иако га физички целог не запоседају. Данас нам је после свега што се недавно десило јасно да се сликарство новог енформела краја осамдесетих, а у том склопу и тадашње Пеладићево сликарство, указује као нека индиректна, али несумљива слутња надолазеће катаклизме, као ознака једног мучног егзистенцијалног стања којег у раним деведесетим није нико, па тако ни уметност и уметник са ових простора, могао да избегне.
(Јерко Денегри)
- Ову Денегријеву сентенцу која датира с краја деведесетих година користим у многим ситуацијама сличне природе. Она се поклапа са мојим карактером, начином рада, размишљањем и свим оним што јесам, каже Пеладић.
Уметник је презентовао целокупно стваралаштво кроз три фазе: осамдесете, када се бавио сликарством, деведесете, које је обележила скулптура и период од 2000. године до данас, у ком је посвећен уметничком активизму. Пеладић води две уметничке асоцијације, „Колектив“ и Удружење ликовних стваралаца Шапца.
- Концентрисан сам на рад у оквиру уметничких организација, а оно мало времена што ми преостане, користим за сопствени рад. У просеку, направим један рад годишње, додаје уметник.
Прошле године, Министарство културе је откупило Пеладићев рад за Народни музеј у Шапцу, под називом „Фог“.
Слободан Пеладић је рођен је 1962. године у Шапцу. Дипломирао је сликарство на Академији уметности у Новом Саду 1987. године. Радио је као професор у Школи за уметничке занате у Шапцу. Његови радови се налазе у Музеју савремене уметности у Београду и у приватним колекцијама. Заступљен је у неколиким књигама о савременој уметности.
Слободан Пеладић је познат у српској (и претходној југословенској) уметничкој сцени друге половине осамдесетих као један од протагониста новог енформела, сликарства „контролиране гесте“, према називу једне изложбе на којој је ово сликарство својевремено било промовисано. Још су нам врло свеже у сећању Пеладићева црна, густа, мукла, слојевита готово до рељефности масивна поља материје боје површине најчешће великих формата постављене у серији тако да потпуно овладавају галеријским простором иако га физички целог не запоседају. Данас нам је после свега што се недавно десило јасно да се сликарство новог енформела краја осамдесетих, а у том склопу и тадашње Пеладићево сликарство, указује као нека индиректна, али несумљива слутња надолазеће катаклизме, као ознака једног мучног егзистенцијалног стања којег у раним деведесетим није нико, па тако ни уметност и уметник са ових простора, могао да избегне.
(Јерко Денегри)
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
