СЛОБОДАН ПЕТРОВИЋ

У Београду је 9. априла 2015. године, у 92. години живота преминуо професор филозофије Слободан Петровић.
Професор Петровић рођен је у Шапцу 1923. године у породици угледног лекара. У родном граду завршио је школовање у ратним годинама. Студије филозофије започео је тек по завршетку рата 1945. године у генерацији која је доцније дала многе истакнуте филозофе, професоре Универзитета, средњих школа, сараднике научних установа као што је био Институт друштвених наука. По завршетку студија порофесор Петровић је био неко време професор гимназије у Шапцу а потом проферсор Једанаесте београдске гимназије. Одмах се заинтересовао посебно за проблеме наставе, могућности њеног унапређивања као и за извесне проблеме из наше филозофске традиције. Са Андријом Стојковићем написао је средином педесетих година „Преглед историје философије“ 1954. године, било је још три издања на српском (1955, 1956, 1959.) и једно на мађарском језику (1956.). Ова књига је служила као уџбеник у школама током низа година. Потом је објавио дело „Методологија интелектуалног рада“, приручник за ученике, 1996. као и дело „Популарна психологија“ 1985, преиздавано четири пута, последње издање је из 2002. године. Објавио је десетине и десетине прилога различитог карактера у бројним научним и стручним публикацијама. Посебно желим да истакнем да је писао и о оним темама и о појавама из наше духовне традиције, посебно оне филозофске о којима се у оно време није често писало: о Светом Сави као утемељивачу нашег духовног стваралаштва, рад је објављен у часопису Теолошки погледи итд. Огледао се и као истраживач српске филозофске традиције. Почетком педесетих година прошлог века радио је на припремању библиографије радова о Божидару Кнежевићу нашем првом филозофу историје. Тај материјал је предао академику Душану Недељковићу али након уклањања овог са Универзитета 1953. године библиографија није објављена. У публикацији Одељења за филозофију ондашњег Института друштвених наука као и у часопису Дијалектика касније, објавио је рад о истакнутом нашем филозофу, неокантовцу др Светомиру Ристићу који је данас, на жалост, познат више као лексикограф, лингвист. Поводом 75 година од рођења др Борислава Лоренца објавио је рад о овом такође заборављеном филозофу, који је као и Ристић био немачки ђак, докторирао је са тезом о Амеровој филозофији.
Дозволите ми најзад реч-две и у лично име. Професор Петровић спада у оне филозофе који се памте. Предавао ми је филозофију школске 1958/1959. године у Једанаестој београдској гимназији. Посебно је ценио ђаке који се интересују за филозофију али не зато што је он предавао тај предмет. На задњем часу донео је једну Спинозину књигу и издиктирао једној ученици шта да напише као посвету мени, потом је узео књигу и пенкалом се зеленим мастилом потписао и свечано је мени уручио као лични дар. Када смо се растајали он ми је насамо рекао да не студирам ипак филозофију јер ће ме задесити разне тешкоће у животу. Мада сам одлуку већ био донео професоров савет ми је изгледао као парадокс јер је мој ентузијазам био готово безграничан. Доцније сам се често сећао речи мог без сумње мудрог професора када сам се налазио у тешким ситуацијама током деценија рада на Универзитету. Последњи пут смо се видели управо овде, на испраћају једног нашег филозофа 3. јуна 2007. године, у међувремену смо у неколико наврата комуницирали преко телефона. У пратњи супруге, није већ могао да стоји за време опела, гледајући ме проницљиво и изговорио је филозофски мудро: „Само ти и ја знамо какав је био покојник“. Тим речима као да је сажео и своја и моја вишедеценијска искуства.
Нека је слава овом трудољубивом посленику.