ПОВОДОМ ДАНА ШАПЦА
ПРЕДАЈА ШАБАЧКОГ ГРАДА
Конференција у цариградском предграђу Канлиџи, одржана у лето 1862. године, завршена је само делимичним успехом српске дипломатије. Сукоб започет убиством српског дечака на Чукур ““ чесми (тур. Чесма у рупи), који је потом довео до бомбардовања Београда, разрешен је на начин који је тренутно спречио српско - турски рат, али није довео до коначног решења питања турских гарнизона у градовима (Соко, Ужице, Београд, Смедерево, Шабац и Кладово). Одлукама конференције, решено је да се поруше два мања града, Соко и Ужице, док би преостала четири остала у турским рукама. Осим тога, било је предвиђено да у гарнизонима, борави само регуларна војска, а не башибозуци (нерегуларне трупе, добровољци, познати по недостатку дисциплине), као и да се снабдевање ових гарнизона у наредном периоду обавља само речним путем. Коначно, највећа добит за Србију, био је дефинитиван одлазак свих Турака из Србије који не припадају гарнизонима. Тако је већ у септембру 1862. године, један део шабачких муслимана прешао у Београд, док је већина сачекала новембар и прешла у Зворнички санџак, у који је по свим подацима исељено неколико стотина шабачких муслимана. Посада која је остала у шабачкој тврђави, бројала је до 500 припадника регуларних турских војника, низама (арап. ред, поредак, регуларност). Међутим, овакви резултати конференције у Канлиџи, нису задовољили кнеза Михаила, али ни саму Порту. Србија није добила градове, а Порта није успела да распусти народну војску, која је постајала озбиљна претња даљем турском присуству у Србији. Председник српске владе Илија Гарашанин, објашњавао је другим балканским хришћанима да су овим решењем, припреме за коначни обрачун са Турском само одложене.
Коначно решење
Како питање градова са турским посадама није било решено 1862. године, следећа повољна прилика указала се само неколико година након тога. У пролеће 1866. године, на Криту, избија устанак под руководством организације Хетерија (грчко тајно удружење, које је за циљ имало ослобођење Грчке и других балканских народа од турске власти). Устанак који је тежио спровођењу реформи, званично је био уперен против турске власти и претио је да својим примером узбуни првенствено Грке, али и друге балканске народе под турском влашћу. Аустрија, као незаобилазан чинилац у међународним одлукама које се тичу Балкана, губи исте те године рат са Пруском. Ослабљена након овог пораза, она се осећа неспособном да у наредних неколико година активно учествује у решавању Источног питања, па јој не одговара даља ескалација сукоба. Устанак на Криту који се ширио, није нимало ишао на руку Аустрији, јер би евентуално стварање неких нових независних држава у границама Османском царства било противно интересима Аустрије (она је у томе видела претњу по своје јужне провинције, јер би стварањем неких нових привлачних центара на својим јужним границама, она и сама могла имати проблем, због становништва које је исте народности и вере). Аустрија, тако покушава да смири сукоб, инсистирањем да се задовоље оправдани захтеви хришћанских сила на Балкану, све докле ти циљеви не означавају оснивање нових независних држава у осносу на Османско царство. Сплет међународних околности, у том тренутку је определио и остале европске силе Русију, Француску, Италију, Пруску, Велику Британију, да подрже или бар не ометају српске захтеве за предајом преосталих градова. Кнез Михаило је истовремено водио и активну спољну политику усмерену на евентуални договор са балканским народима и њиховим представницима. Показало се да и поред извесног приближавања ставова, зрелости за заједничку акцију против Турске са Грчком, Бугарском и Црном Гором, још није било. На крају, неспремност српске војске у том тренутку за евентуални сукоб, био је можда и одлучујући фактор да кнез Михаило одлучи да све снаге уложи у решавање питања предаје градова мирним путем. Српски посланик у Цариграду, Јован Ристић, предаје почетком новембра 1866. године, великом везиру Ружди паши, писмо у којем са пуно поштовања према Порти и Султану, тражи од њих напуштање градова. Притисак великих европских сила на Порту, значио је да се уступак Србији мора учинити, једино је питање био начин како то извести, а да се притом султанов углед не пољуља. Иако је Порта одуговлачила, разбуктавање устанка на Криту, почетком 1867. године, учинило је да се убрза решавање питања тврђава. Убрзо је у Цариград позван кнез Михаило да прими ферман о предаји градова. Уз државне почасти, кнез Михаило је примио ферман следеће садржине:
,,Пошто овај мој високи знак буде приспео, нека је у знању садањем србском владаоцу Књазу Михаилу, како мени одвећ на срцу лежи, да се безбедност грађана и спокојство Србије, која је саставни део моје царевине одржи и умножи; и према томе нуждно је, да се градови у Србији, као: Београд, Фетислам (Кладово), Смедерево и Шабац свагда у добром стању и на начин сходан за безбедност грађана одрже; па имајући тврдо убеђење да ћеш ти и у обште цео србски народ, који је својствима верности и лојалности обдарен, ове градове по мојој жељи чувати и њима добро управљати. Ја сам сада за сходно нашао, да се управа означени градова теби и србској војсци повери с тим, да се одсада на бедемима и кулама њиовим поред моје царске заставе вије и србска застава. Ја сам уверен да ћеш ти и народ србски моћи достојно оценити решење, које је јавним и фактичким доказ мога благоволења и поверења према теби и народу србском, да ће влада србска подпуно и свагда испуњавати обвезности, које она има према сизереном двору и да ћете бодро настојавати да се означени градови сачувају.
Обзнањујући ово решење, којим се управа ти градова на означени начин теби поверава, придодајем, да се има предходно изискати од моје владе саизволење, кад би имала предузети на њима каква преиначења.
Овај мој царски налог одпуштен је и теби дат петога дана месеца Зилхиџе хиљаду двеста осамдесет треће године.“ (реч је о 29. марту 1867. године)
Ферман је српском народу обнародаван на Калемегдану, 6. априла 1867. године. Српска и турска војска упарађена једна поред друге, дочекале су кнеза Михаила тачно у 10 часова. Пред заставом постројеног турског батаљона Али ““паша, заповедник београдске тврђаве, предао је на црвеном кадифном јастучету опточеним златним гајтаном, кључеве преосталих утврђења. Кнез Михаило је подигао кључеве у вис, а у том тренутку музика је засвирала народни марш Праг је ово милог Српства.
Одлазак турске војне посаде из Шапца
Шабачки град је шездесетих година 19. века, био у доста лошем стању. Иако је према Феликсу Каницу, после 1862. године, бедем поправљен, јарак продубљен и у њему је стално боравила посада од 500 низама под једним бимбашом, шабачка тврђава је била далеко од озбиљног војног утврђења. Начелник општег војног одељења Главне војне управе Ранко Алимпић, је у свом извештају из 1863. године, навео да шабачки град представља антику фортификације и да није ништа друго, него старински кастел, без икакве офанзивне, а слабе дефанзивне снаге. Ипак, за Турску је Шабац био стратешки важан град, у којем је све до априла месеца и објављивања султанове одлуке, била смештена турска војна посада. Сходно донетом ферману, Турци су своје трупе почели да повлаче већ крајем марта. Из Шабачке тврђаве су дефинитивно изашли 10. априла (данас је то 22. април, по грегоријанском календару, који је у Србији званично у употреби од 1919. године), а о томе пешадијски капетан Лазар Цукић обавештава министра војног пуковника Блазнавца, следећим речима: ,,Трупа српска ушла је у 8:30 сати ујутру у град и смена је у исто време извршена. Турска трупа у 10 сати кренула се. Све је на миру свршено“ .Сви турски војници напустили су Шабачку тврђаву реком, поседавши у своје чамце, чунове.
Одлазак турске војне посаде означио је крај, више од три и по века Османске владавине на овом простору. Српска власт проширена је и на овај део Шапца, што је означило неометан излаз на реку Саву и широку могућност за трговинску размену са Аустро ““ Угарском. У наредним годинама, Шабац постаје значајно извозничко место, обим спољно-трговинског раста нагло је растао после 1867. године, а град је почео полако да се индустријализује. Напредак саобраћаја, трговине, друштвеног живота говори нам да је и Шабац у другој половини 19. века, живео своју Белле Епољуе, која ће трајати све до почетка Великог рата.
Коначно решење
Како питање градова са турским посадама није било решено 1862. године, следећа повољна прилика указала се само неколико година након тога. У пролеће 1866. године, на Криту, избија устанак под руководством организације Хетерија (грчко тајно удружење, које је за циљ имало ослобођење Грчке и других балканских народа од турске власти). Устанак који је тежио спровођењу реформи, званично је био уперен против турске власти и претио је да својим примером узбуни првенствено Грке, али и друге балканске народе под турском влашћу. Аустрија, као незаобилазан чинилац у међународним одлукама које се тичу Балкана, губи исте те године рат са Пруском. Ослабљена након овог пораза, она се осећа неспособном да у наредних неколико година активно учествује у решавању Источног питања, па јој не одговара даља ескалација сукоба. Устанак на Криту који се ширио, није нимало ишао на руку Аустрији, јер би евентуално стварање неких нових независних држава у границама Османском царства било противно интересима Аустрије (она је у томе видела претњу по своје јужне провинције, јер би стварањем неких нових привлачних центара на својим јужним границама, она и сама могла имати проблем, због становништва које је исте народности и вере). Аустрија, тако покушава да смири сукоб, инсистирањем да се задовоље оправдани захтеви хришћанских сила на Балкану, све докле ти циљеви не означавају оснивање нових независних држава у осносу на Османско царство. Сплет међународних околности, у том тренутку је определио и остале европске силе Русију, Француску, Италију, Пруску, Велику Британију, да подрже или бар не ометају српске захтеве за предајом преосталих градова. Кнез Михаило је истовремено водио и активну спољну политику усмерену на евентуални договор са балканским народима и њиховим представницима. Показало се да и поред извесног приближавања ставова, зрелости за заједничку акцију против Турске са Грчком, Бугарском и Црном Гором, још није било. На крају, неспремност српске војске у том тренутку за евентуални сукоб, био је можда и одлучујући фактор да кнез Михаило одлучи да све снаге уложи у решавање питања предаје градова мирним путем. Српски посланик у Цариграду, Јован Ристић, предаје почетком новембра 1866. године, великом везиру Ружди паши, писмо у којем са пуно поштовања према Порти и Султану, тражи од њих напуштање градова. Притисак великих европских сила на Порту, значио је да се уступак Србији мора учинити, једино је питање био начин како то извести, а да се притом султанов углед не пољуља. Иако је Порта одуговлачила, разбуктавање устанка на Криту, почетком 1867. године, учинило је да се убрза решавање питања тврђава. Убрзо је у Цариград позван кнез Михаило да прими ферман о предаји градова. Уз државне почасти, кнез Михаило је примио ферман следеће садржине:
,,Пошто овај мој високи знак буде приспео, нека је у знању садањем србском владаоцу Књазу Михаилу, како мени одвећ на срцу лежи, да се безбедност грађана и спокојство Србије, која је саставни део моје царевине одржи и умножи; и према томе нуждно је, да се градови у Србији, као: Београд, Фетислам (Кладово), Смедерево и Шабац свагда у добром стању и на начин сходан за безбедност грађана одрже; па имајући тврдо убеђење да ћеш ти и у обште цео србски народ, који је својствима верности и лојалности обдарен, ове градове по мојој жељи чувати и њима добро управљати. Ја сам сада за сходно нашао, да се управа означени градова теби и србској војсци повери с тим, да се одсада на бедемима и кулама њиовим поред моје царске заставе вије и србска застава. Ја сам уверен да ћеш ти и народ србски моћи достојно оценити решење, које је јавним и фактичким доказ мога благоволења и поверења према теби и народу србском, да ће влада србска подпуно и свагда испуњавати обвезности, које она има према сизереном двору и да ћете бодро настојавати да се означени градови сачувају.
Обзнањујући ово решење, којим се управа ти градова на означени начин теби поверава, придодајем, да се има предходно изискати од моје владе саизволење, кад би имала предузети на њима каква преиначења.
Овај мој царски налог одпуштен је и теби дат петога дана месеца Зилхиџе хиљаду двеста осамдесет треће године.“ (реч је о 29. марту 1867. године)
Ферман је српском народу обнародаван на Калемегдану, 6. априла 1867. године. Српска и турска војска упарађена једна поред друге, дочекале су кнеза Михаила тачно у 10 часова. Пред заставом постројеног турског батаљона Али ““паша, заповедник београдске тврђаве, предао је на црвеном кадифном јастучету опточеним златним гајтаном, кључеве преосталих утврђења. Кнез Михаило је подигао кључеве у вис, а у том тренутку музика је засвирала народни марш Праг је ово милог Српства.
Одлазак турске војне посаде из Шапца
Шабачки град је шездесетих година 19. века, био у доста лошем стању. Иако је према Феликсу Каницу, после 1862. године, бедем поправљен, јарак продубљен и у њему је стално боравила посада од 500 низама под једним бимбашом, шабачка тврђава је била далеко од озбиљног војног утврђења. Начелник општег војног одељења Главне војне управе Ранко Алимпић, је у свом извештају из 1863. године, навео да шабачки град представља антику фортификације и да није ништа друго, него старински кастел, без икакве офанзивне, а слабе дефанзивне снаге. Ипак, за Турску је Шабац био стратешки важан град, у којем је све до априла месеца и објављивања султанове одлуке, била смештена турска војна посада. Сходно донетом ферману, Турци су своје трупе почели да повлаче већ крајем марта. Из Шабачке тврђаве су дефинитивно изашли 10. априла (данас је то 22. април, по грегоријанском календару, који је у Србији званично у употреби од 1919. године), а о томе пешадијски капетан Лазар Цукић обавештава министра војног пуковника Блазнавца, следећим речима: ,,Трупа српска ушла је у 8:30 сати ујутру у град и смена је у исто време извршена. Турска трупа у 10 сати кренула се. Све је на миру свршено“ .Сви турски војници напустили су Шабачку тврђаву реком, поседавши у своје чамце, чунове.
Одлазак турске војне посаде означио је крај, више од три и по века Османске владавине на овом простору. Српска власт проширена је и на овај део Шапца, што је означило неометан излаз на реку Саву и широку могућност за трговинску размену са Аустро ““ Угарском. У наредним годинама, Шабац постаје значајно извозничко место, обим спољно-трговинског раста нагло је растао после 1867. године, а град је почео полако да се индустријализује. Напредак саобраћаја, трговине, друштвеног живота говори нам да је и Шабац у другој половини 19. века, живео своју Белле Епољуе, која ће трајати све до почетка Великог рата.
Историчар Дејан Живановић
Најновији број
18. април 2024.
