Инфо

23. април 2015.23. апр 2015.
НАЈБОЉА НЕОБЈАВЉЕНА СРПСКА ПРИПОВЕТКА

ЛАЗИНА НАГРАДА ЗА ПАВЛОВА

Жири у саставу Љиљана Шоп (председник), Катарина Јанковић Поповић и Радован Влаховић, на седници одржаној 23. априла 2015. године једногласно је доделио награду „Лаза К. Лазаревић“ за најбољу необјављену српску приповетку аутору Милутину Ж. Павлову из Новог Сада за причу „Слика Едварда Мунка у кући мога брата“.
Милутин Ж. Павлов рођен је 1943. године у Кикинди. У периоду након дипломирања на Факултету драмских уметности 1966. године, радио је у Вршцу, 1969. постаје драмоатург Народног позоришта у Лесковцу. Од 1972. године посвећује се књижевном стваралаштву. Члан Друштва књижевника Војводине иза себе има велики број објављених дела, а између осталог добитник је и већег броја књижевних награда попут “Бранкове“, “Октобарске награде“ града Кикинде. Књиге су му превођене на више језика.
“Глас Подриња“ ће у наредном периоду објавити награђену приповетку у наставцима.

ПРВИ ДЕО
СЛИКА ЕДВАРДА МУНКА
У КУЋИ МОГА БРАТА
Светлуца, пламеном крестом, изокренута вунена чарапа.
Уста пуна увелог лишћа.
Дим.
Глава спаљеног страшила враћа се пепелу.
Стрмоглави пад гаврана.
Откуд, у ову благу октобарску јесен, мождани удар, како и којим волшебним путем је сустигао мога брата?!
Гајде, узјахале тишину, ухом тумарају, шире се небом. Губим се у облацима, у бојама минулог лета нестају слике, а ја их гајдама призивам, лица се померају у маказама сатних казаљки.
Конфете. Снежи ми пред очима. Иза вејавице остају стопе белих успомена.
Ходам ли ја то по лепљивом талогу бесмисла?!
- Равничарске магле су свилено меке, тихе, подмукло депресивне, и ниси усамљена сенка тог сивила ““ говорио ми примаријус варошке болнице Влајко Илић који се и сам загубио у тој свили.
Јесен обојена гајдама минулог лета.
*
На зидном календару бели се јануар. Мрки коњи упрегнути у санке. Кочијаш у кожуху. Накривљена шубара. Иза његових леђа весело уздигнуте олбе упола испијеног вина. Пијанци тумарају снежно, галопирају живот белином.
Напољу се ваљају кишни облаци.
Брата затичем у дубоком сну.
Плишана фотеља са излизаним рукохватима.
Опуштених руку, забачене главе, прекривен ћебетом, ширином отворених уста као да отима ваздух полумрачне собе.
Са неверицом зурим у слику Едварда Мунка. Ту је, у отвореним вратима. Са платна пресељена у зимско подне. Могу је додирнути и у њеном крику сагорети прсте.
Прислоњен уз рагастов, ћутим. У прозорском окну, сивилом благе зимске кише шири се граната трешња чије лишће је загубила позна јесен.
- Канцер на мозгу, метастаза... ““ рекао ми лекар варошке болнице.
Дани сабрани у сате. Сате гута вртлог времена.
- Ноћима не спава ““ чуо се шапат снахе иза мојих леђа.
Да га будим? Не могу. У грлу ми врели орах.
Крик његових уста ушушкан подмуклом тишином, премрежен паучином тешке болести, пуном тежином повуче ме ка коленима, излазим из куће нечујно.
Моћна немоћ ме обузима. Јад у плетиву туге. Прислањам чело уза зид да смирим у себи цвилеж псећи.
Коракнем, и у пола корака удахнем прохладни ваздух, не могу да замаглим слику која ме снашла.
Казаљке суђеног сата измичу време. Изиђем на улицу. Штрче багремова стабла дуж зидова белих кућа. Корача ли улична стаза мене или корачам ја њу?
Застајем, очима се спотичем о белу најлон кесу коју је окачила кошава о мрко грање вишње иза комшијске капије.
- Оцветава, а не рађа ““ пролетос ми брат говорио ““ ушла манолија у њу, и траје ли, траје...
Уводио ме у тајну воћног калема. Бирао је брижно дан с пролећа или с јесени, у сате, када које воћно стабло ваља посадити. Зреле кајсије у септембру имао је његов воћњак. Многе засаде, варошких воћара, надзирао је уз уредно вођене белешке, водио је неку врсту воћарских записа. Писао је поезију за књигу у једном примерку. Рукописним белешкама пунио је своју осаму. Чинио је тишину бучнијом, уз благу ларму уписаних речи, довољну, за његову песковиту душу у осипању.
Луњам бескућно. Загубљени пас ми у очима цвили.
Продавница. Иза застакљеног излога теглио се некада Венеров виноград. Ноћу, када се закотрља небом пун месец, крали смо грожђе. И у продавници блага зима без снега. Плаве паклице његових цигарета, у целофану, нека их.
Купујем ситнице, свилене и ментол бомбоне, у дан за ништа, у ништа.
(Наставак у следећем броју)

Најновији број

21. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa