СЛИКА ЕДВАРДА МУНКА У КУЋИ МОГ БРАТА

Кристално звоно удари о плафон.
Блесак собног зида претвара се у напукло звоно. Цијук натопљен ноћним очајањем трза ме из сна. Чини ми се да телефон звоњавом роји скакавце. Саблазан ноћне телефонске звоњаве ме не заобилази. Шаком пуне зебње примичем уху бакелитну слушалицу.
- Да ““ изустим.
- Умро ти је брат, прими моје саучешће ““ препознао сам глас снахе Олге.
- Долазим ““ уследио је сигнал прекинутог разговора, тишина се заталасала у телефонској слушалици.
Зурим у зид.
У првом трену туга уме бити смутна и тупа.
На зиду урамљена ораница, на платну непознатог сликара, засута снежном вејавицом.
Никада нисам питао Елу о пореклу тога платна. Можда ту слику вуче за собом као брачну заоставштину, ту је, урамљено траје.
Подижем украј кревета одложену чарапу.
Ела ми приноси чај.
- Видиш, лепо је да си ме послушао, добро је да сте се сретали, и угладили ситне трачеве и неспоразуме.
На широком трпезаријском столу чипкани вез. Столица искошена, окренута ка вејавици над ораницом.
- Волим тај снег на узораној њиви, мајстор те слике мора да је од наше паорске феле, мирише на, плугом уврнуту, земљу ““ из тихе тмине касног сата удевао се, ко зна по који пут изнова, конац његовог гласа у иглену ушицу моје душе.
- Мат ““ мицањем ловца крпио сам његову загледаност у зимски разор, уместо да сам ту исту слику скинуо са зида и дао му као уздарје, нека је носи са вејавицом која траје. Е, да је слика у мојој својини, можда би и било тако.
Облачим се успорено. Зидни сат уједначеном ритмиком засеца казаљкама касне минуте.
Црне панталоне и џемпер. Вадим из шифоњера дункл шешир.
Прозукли лавеж пса. У отежалом срцу цвили штене пролетос донето.
- Бато, ево, да самоћом не лајеш у празно.
* * * * * * *
Широко, пуном висином по дубини неба, тегли се облачно руменило. Сунчани коњ је загубљен, издалека блесне, а иза невидивих и слућених копита грми затегнути добош равнице.
Пред Гришом, у летњој наоблаци, злати се стрниште. Раскречен, чини ми се да је узјахао њиву, вади из џепа панталона никловану табакеру, свија дуван, припаљује цигарету и са пуно гушта натапа се дуванским димом.
Шири ми се у ноздрвама мирис стрништа.
- Шталу испразнио. Сад ми се и њива измакла. Уз кућу неколико ари воћњака, тек да котарице не зину у празно... И то ће, када зађем у помрчину земље отићи на добош ““ шири се свила дуванског дима.
Слушам, речи успорене, а отежале, реченице засечене маказама уморног кројача, наквашене тихом сетом одлазе, измичу и замичу у ништа.
Земљани прах натруњен влатима јечма на ободу шешира. Лице земљосано. Десно око букти стрништем њиве коју је јуче продао власнику чеза, не знам од чије је фамилије, са чијим упрегнуто враним коњем ме је довезао да, ту, ево, пред мојим очима, још једном, раскруни грудву земну међ квргавим прстима.
- Три лубенице у корпи, а диње жуто разасуте као залегли прасићи, и кад пљунеш из њиве никне, за пуну руку над главом нам биле кукурузне перјанице. Пунила је ова њива наћве, плевару, прштала су златна кукурузна зрна около круњача, пунила је шталске јасле и крунила се за кукурик петла. Многе гаће и кошуље од ње су нам биле, и перјани јастуци, и ђонови... Гриша, хоћемо ли, пљусак ће...?! ““ уздахнуо сам широко.
- Не брини ““ ухватио ме Гриша испод пазуха ““ шева високо пева, нас ће мимоићи... Видиш, то руменило ђаволски је гадно, носи ледене облаке... Као да су ми тегови у ђоновима ципела... И пече ли пече ова протеза у левом оку ““ пожалио ми се у ходу ка чезама.
- Није требало журити са продајом, њива је њива, над земљом вазда севају бритве, громови и муње.
- Пусти историју, брат си ми, не товари ми муку коју ни у претовару, можда, нећеш моћи кроз живот пронети, није ово стрниште само твој белег, а ни само моја жеравица на голом пепелу.