СЕЋАЊЕ НА ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА
ВЕЧНА СЛИКА ИДИЛИЧНОГ СЕЛА
Писац „Хајдук Станка“ је „китио“ дела својих Мачвана, као што они ките венац ивањски. Волео је људе. Несвакидашњи баритон. Учитељевао у Свилеуви и неко време био председник општине Коцељева
Сваке године звона Глоговачке цркве у којој је давних година службовао отац Милош, означе да је у овом питомом мачванском селу 14. јуна 1905. године престало да куца срце знаменитог мачванског и српског књижевника Јанка Веселиновића (Милошевог сина). Књижевна јавност и пре свих млади нараштаји, треба да се с дужном пажњом присете дана када је цела Мачва плакала, а као ехо одзвањале речи признатог хрватског песника Антона Густава Матоша, изговорене крај одра најбољег пријатеља.
Теби, драги мој чича Јанко била лака груда прадедовска, између зеленог Цера и плавих вода Дрине и Саве. У овом модрану доброг неба у тим забранима, вајатима и селима, одасвуд ме греје твој племенити поглед. Јанко Веселиновићу из Глоговца села питомога! Како мора да те жали твоја Мачва, кад те не могу прежалити ја, самотни путник, којем си дао парче хлеба и парче душе!
Сећања помало бледе али писац „Хајдук Станка“, уметник сликања идиличног села, кога је изнедрила велика српска равница је омиљен и жив међу својим Мачванима. На његовом гробу, крај споменика у Глоговачком гробљу, где почивају и родитељи, отац Милош и мајка Јелка, супруга Јованка и браћа Стева и Михаило, треба положити свеже цвеће. Можда ће и неки новопечени скадарлијски боеми ( тамо где је Јанко често одседао), наручити коју литру „црњака „ у покој душе великана српске књижевности и запевати његову омиљену“Мој облаче, немој на ораче“. Најављени су и“ Јанкови дани“ , нова манифестација која би садржала и својеврстан округли сто о Јанку у Удружењу књижевника Србије у Београду, пригодна свечаност у Глоговцу и обилазак места где је дуже боравио и радио знаменити књижевник.
Како год било треба подсетити да је Јанко Веселиновић, одрастао у Глоговцу уз двојнице и гусле. Волео је да слуша српске јуначке песме. Напајао се причама о вукодлацима и којекаквим чудесима. Доста је помагао оцу у цркви и пред олтаром али срце га је вукло у кафану. Лепо је певао .
Одлазак у Београд на школовање донео је нова животна искушења. Школовање неславно завршава на другој години Учитељске школе, а захваљујући помоћи Стојана Бошковића, тадашњег министра просвете и по сопственој жељи, одлази за учитеља у Свилеуву. Тамо упознаје и Јованку Јоку Јовановић, коју узима за супругу. Долазе дани још већег животног искушења. Јанко се више посвећује књижевности али и политици. Тадашње власти га често прогањају, па и хапсе. Неко време проводи и у затвору, где доспева из фотеље председника општине Коцељева. Београдски боемски крем ускоро добија новог члана, а српска књижевност великог писца. Његово најчитаније дело, роман „Хајдук Станко“, први пут је штампан 1896. године, а доживео је преко 100 издања. Тешко је пронаћи Мачванина који није читао ову књигу.
Великог књижевника који је кратко живео, на његовом последњем путу испратили су све сами великани књижевности, тог доба али и његови ђаци, сељаци, учитељи... Сви су га волели и ценили његово дело. Можда је у томе и највећа величина знаменитог књижевника, чијим сенима ћемо се поклонити.
Теби, драги мој чича Јанко била лака груда прадедовска, између зеленог Цера и плавих вода Дрине и Саве. У овом модрану доброг неба у тим забранима, вајатима и селима, одасвуд ме греје твој племенити поглед. Јанко Веселиновићу из Глоговца села питомога! Како мора да те жали твоја Мачва, кад те не могу прежалити ја, самотни путник, којем си дао парче хлеба и парче душе!
Сећања помало бледе али писац „Хајдук Станка“, уметник сликања идиличног села, кога је изнедрила велика српска равница је омиљен и жив међу својим Мачванима. На његовом гробу, крај споменика у Глоговачком гробљу, где почивају и родитељи, отац Милош и мајка Јелка, супруга Јованка и браћа Стева и Михаило, треба положити свеже цвеће. Можда ће и неки новопечени скадарлијски боеми ( тамо где је Јанко често одседао), наручити коју литру „црњака „ у покој душе великана српске књижевности и запевати његову омиљену“Мој облаче, немој на ораче“. Најављени су и“ Јанкови дани“ , нова манифестација која би садржала и својеврстан округли сто о Јанку у Удружењу књижевника Србије у Београду, пригодна свечаност у Глоговцу и обилазак места где је дуже боравио и радио знаменити књижевник.
Како год било треба подсетити да је Јанко Веселиновић, одрастао у Глоговцу уз двојнице и гусле. Волео је да слуша српске јуначке песме. Напајао се причама о вукодлацима и којекаквим чудесима. Доста је помагао оцу у цркви и пред олтаром али срце га је вукло у кафану. Лепо је певао .
Одлазак у Београд на школовање донео је нова животна искушења. Школовање неславно завршава на другој години Учитељске школе, а захваљујући помоћи Стојана Бошковића, тадашњег министра просвете и по сопственој жељи, одлази за учитеља у Свилеуву. Тамо упознаје и Јованку Јоку Јовановић, коју узима за супругу. Долазе дани још већег животног искушења. Јанко се више посвећује књижевности али и политици. Тадашње власти га често прогањају, па и хапсе. Неко време проводи и у затвору, где доспева из фотеље председника општине Коцељева. Београдски боемски крем ускоро добија новог члана, а српска књижевност великог писца. Његово најчитаније дело, роман „Хајдук Станко“, први пут је штампан 1896. године, а доживео је преко 100 издања. Тешко је пронаћи Мачванина који није читао ову књигу.
Великог књижевника који је кратко живео, на његовом последњем путу испратили су све сами великани књижевности, тог доба али и његови ђаци, сељаци, учитељи... Сви су га волели и ценили његово дело. Можда је у томе и највећа величина знаменитог књижевника, чијим сенима ћемо се поклонити.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
