ОДЈЕК ПЕСНИКОВОГ БИЋА

После прве књиге песама Мирољуба Моравчевића „Узалуд речи“ (1983), о којој је др Мирослав Ж. Чаркић писао и предавао студентима србистике на руском Универзитету „Ломоносов“, указујући на песников катрен као „строфоидну форму“, поступак „непознат у српском песништву“, ове године, аутор се оглашава другом песничком збирком под називом „Одјек бића“.
Своје певање, уместо предговора, као пролог, Моравчевић започиње „Обраћање(м) песми“, која је „трава лековита и „ватра неугасла“, једина сигурност и извесно уточиште. Књига је подељена на осам циклуса, што не значи да је тематски разједињена, напротив, све целине су проткане вечним темама на аутентичан начин и повезане у кохерентну целину. Први циклус, „Кућиште“, отвара се песмом „Ратне слике“ где је „Коб/ И у надању/ Ред леденица ““ још/ под стерхом оном нашом/ Доб/ Тамо где видим/ још увек понесу ме/ Булке црвене, то поље детелине/ Зоб“. Ратној тематици враћа се аутор у неколиким песмама, о Првом светском рату, са својим сенкама и стрепњом, неизвесношћу и страхом, који се потврђује у „бесном и подмуклом“ бомбардовању. Несигурност и запитаност над судбином света провлачи се кроз овај зборник до самог краја, јер смо „на почетку страшног века“ у ком „сви слушају Великог брата“, због чега песник поручује читаоцима ““ „Будимо савест човечанства“. Од мисли о трећем и последњем рату, претњом под којом сви живимо, свесно или несвесно, песник нас одвраћа сликама из детињства у коме је његов прадеда живео у свом непомућеном домаћинском миру, сећањем на родну Мачву, лирским записима о „љубави несмиреној“ једног лета, „док није завејао снег као бесно псето“... Од пута у Ваљево, преко Алановића навоза и Текериша у свитање, док „по Церу шуми церје“, песник нас води до свог „кућишта“ у које се враћа а памти га другачијег, осим старе липе која ћути „о свему што је дато од Бога/ а морало није/ преживело се много тога...“
Свој песнички кредо, Моравчевић износи у песми посвећеној Бранку Миљковићу, који је, поред Васка Попе, очигледно, један од његових узора. Вечита је потреба песника да пронесе своју реч, као и запитаност да ли ће је неко препознати, што је „завештање неко“ којим „себи се противречи“. Иако промишља о „узалудности речи“, зна да, уколико би прећутао, остао би загрцнут и нем, зачуђен пред тајном живота и сопственог постојања.
У песми „Одјек бића“, којом затвара свој песнички круг у истоименој збирци, у којој је „шума свима иста“ и „из које излазак игледа немогућ“, аутор поставља питање - „куд са овим животом“, остављајући и себе и читаоце без одговора, али посланство поезије и није у томе да даје одговоре, него да, поред осталог, изнова трага.
„Књига Мире Моравчевића „Одјек бића“ освежава савремено српско песништво и зато јој припада високо место у савременој издавачкој продукцији.“
(Љубомир Ћорилић, из поговора „Старо и ново у поезији Мире Моравчевића“)