ПРИЧА О ДОКТОРУ БУДИ ТИРИЋУ
САСВИМ (НЕ)ОБИЧАН ЖИВОТ
Опште је место подела на посебне и обичне људе, но, истина је да је сваки човек уникатан, засебан универзум, који губи своју посебност онда када почне да живи као „сав нормалн свет“. Без намере да се упуштамо у анализу шта би појам нормалног подразумевао (од тога се ограђује и савремена психијатрија), покушаћемо да дочарамо живот једног човека.
Доктор Будимир Тирић је рођени Мишарац, одрастао је у многочланој породици, у којој се поштовала традиција и неговале патријархалне вредности. И данас, у времену „измењених“ вредности, ако уђете у двориште куће у Карађорђевој 47, имаћете утисак да је време застало на оном месту где се још знало за ред, када је реч имала своју тежину, старији се поштовали, а корени неговали. У тој кући у којој је чувени др Бора Тирић дочекивао своје пацијенте, остало је нешто древно и топло, нешто што бука и лудило модерног света није успела ни да поколеба. Нећете моћи то да не приметите чак и ако вас заболи зуб.
- Основни разлог зашто сам се определио за стоматологију је чињеница да је много лакше кад човек кука због зуба, него кад цвили због душе. Овде човек може и да се нашали, да спусти тензију и опусти пацијента - појашњава Буда који је наставио традицију свога деде - Лако је када сте у прилици да од некога учите и да се на неког угледате. Имао сам срећу да сам одгајен у докторској и просветој кући. Ту сам стекао знање и пријатеље, што је утицало на мој живот.
Предодређеност, уз повољан сплет околности. Колико је важно да човек ради оно за шта је рођен, да живи сопствену сврху, најбоље знају они који су на свом путу залутали. Доктор Буда је са таквим одушевљењем причао о свом послу, да су оба његова сина одлучила да студирају стоматологију. Традиција се наставља.
- Тек кад су уписали, схватили су да то није само лепо, него и тешко, кроз осмех додаје његова супруга, сапутник на путу дугом скоро четири деценије. Драгица је напустила посао у време кризе деведесетих година, тада је била најпотребнија деци, сада води рачуна о реду у кући и ординацији, помогне кад затреба, јер је и сама из здравствене струке. Гаји цвеће, чува унука, чуди се чуђењу пријатељица да може да проводи 24 часа са мужем - Обома нам је породица јако важна, тако смо васпитавани, а Буда је тих и толерантан човек -
За време разговора, пацијенти су звали, чула се тиха музика са радија, а наш саговорник је пажљиво бирао речи, ослобађају се сувишних, пре него што их изговори.
После завршеног стажа, „сва одељења је обишао, све колеге упознао“, из Волујца дошао у Медицинску школу у којој је остао седамнаест година. Пре 22 године, одлучио је да отвори своју ординацију, јер се, између осталог, у његовој кући „знало за приватлук“. Ипак, годинама се двоумио, било је тешко, ратно стање, у ординацији „Зелене школе“ недостајало је много тога, али не за све, како то обично и бива, а управо је то преломило Буду да се опроба у приватној пракси.
.- Био сам једанаести лекар стоматолошке службе који је примљен у Медицински центар у Шапцу. Кад сам отворио приватну ординацију, добио сам решење да сам једанаести привати лекар. И иначе, у животу, прати ме број једанаест. То је игра великих бројева.
Иако његова генерација полако одлази у пензију, а „има их доста, на срећу“, доктор Буда не размишља о повлачењу, већ о привилегији свог посла ““ Кад одем у пензију, неће се догодити никаква револуционарна промена ““ Нешто друго га мучи - Вредости су, не само код нас, него и у свету, измењене, а људи нереални, сви хоће да имају двадесет једну годину. Ускоро ћемо доћи у ситуацију да за људе будемо као продавница аутоделова. Ја не мислим да је то будућност ““
На једном зиду ординације су фотографије предака, др Боре Тирића и Милете Милановића, а на другом икона Светог Саве, његове еснафске славе на коју позива пријатеље и Светих Козме и Дамјана, лекарске славе на коју не одлази. До сада није имао потребу да појашњава своје разлоге, јер „кад нема одјека, нема сврхе ударати о добош“.
- Васпитан сам у традиционалном српском духу, да поштујем корене и не скрнавим никога. Манастир на коме се налазе мошти ових светитеља је на Косову, срушен. На славе не идем не само зато што већина мојих колега не зна где се тај манатир налази и зато што би требало да сви ми који смо у тој струци одвојимо бар један пусти динар да се светиња обнови.
Буда Тирић је човек који има широк дијапазон интересовања. Недавно му се пружила прилика да сазна свој генетски код у истраживању које ради САНУ, а које ће бити публиковано и званично презентовано у Шапцу - Моја шифра је И1А, коју има 7% Срба, најстарији европски генотип, пореклом са Севера, што се коси са теоријом да смо дошли са Карпата. Али, то је широка тема.
Иако каже да говори српски језик и пише ћирилицу а мало га ко разуме, надамо се да смо успели да пренесемо свој утисак из кратког разговора са овим надасве одмереним човеком, који воли Мишар о ком прича са носталгијом - ту је наш симбол, фијакер, велика кућа, два борића, брдо, бели коњи зекани...
Покојни Никола Драшковић и ја, уложили смо својевремено много труда да се Медицинској школи врати име „ Др Андра Јовановић“. Успели смо, иако је то у оно време било радикално. Није ми се дало, али, трудићу се и даље да, колико је у мојој моћи, и Прва народна апотека врати своје име ““ „Илија Ранковић“. Нико ту не би био оштећен.
Доктор Будимир Тирић је рођени Мишарац, одрастао је у многочланој породици, у којој се поштовала традиција и неговале патријархалне вредности. И данас, у времену „измењених“ вредности, ако уђете у двориште куће у Карађорђевој 47, имаћете утисак да је време застало на оном месту где се још знало за ред, када је реч имала своју тежину, старији се поштовали, а корени неговали. У тој кући у којој је чувени др Бора Тирић дочекивао своје пацијенте, остало је нешто древно и топло, нешто што бука и лудило модерног света није успела ни да поколеба. Нећете моћи то да не приметите чак и ако вас заболи зуб.
- Основни разлог зашто сам се определио за стоматологију је чињеница да је много лакше кад човек кука због зуба, него кад цвили због душе. Овде човек може и да се нашали, да спусти тензију и опусти пацијента - појашњава Буда који је наставио традицију свога деде - Лако је када сте у прилици да од некога учите и да се на неког угледате. Имао сам срећу да сам одгајен у докторској и просветој кући. Ту сам стекао знање и пријатеље, што је утицало на мој живот.
Предодређеност, уз повољан сплет околности. Колико је важно да човек ради оно за шта је рођен, да живи сопствену сврху, најбоље знају они који су на свом путу залутали. Доктор Буда је са таквим одушевљењем причао о свом послу, да су оба његова сина одлучила да студирају стоматологију. Традиција се наставља.
- Тек кад су уписали, схватили су да то није само лепо, него и тешко, кроз осмех додаје његова супруга, сапутник на путу дугом скоро четири деценије. Драгица је напустила посао у време кризе деведесетих година, тада је била најпотребнија деци, сада води рачуна о реду у кући и ординацији, помогне кад затреба, јер је и сама из здравствене струке. Гаји цвеће, чува унука, чуди се чуђењу пријатељица да може да проводи 24 часа са мужем - Обома нам је породица јако важна, тако смо васпитавани, а Буда је тих и толерантан човек -
За време разговора, пацијенти су звали, чула се тиха музика са радија, а наш саговорник је пажљиво бирао речи, ослобађају се сувишних, пре него што их изговори.
После завршеног стажа, „сва одељења је обишао, све колеге упознао“, из Волујца дошао у Медицинску школу у којој је остао седамнаест година. Пре 22 године, одлучио је да отвори своју ординацију, јер се, између осталог, у његовој кући „знало за приватлук“. Ипак, годинама се двоумио, било је тешко, ратно стање, у ординацији „Зелене школе“ недостајало је много тога, али не за све, како то обично и бива, а управо је то преломило Буду да се опроба у приватној пракси.
.- Био сам једанаести лекар стоматолошке службе који је примљен у Медицински центар у Шапцу. Кад сам отворио приватну ординацију, добио сам решење да сам једанаести привати лекар. И иначе, у животу, прати ме број једанаест. То је игра великих бројева.
Иако његова генерација полако одлази у пензију, а „има их доста, на срећу“, доктор Буда не размишља о повлачењу, већ о привилегији свог посла ““ Кад одем у пензију, неће се догодити никаква револуционарна промена ““ Нешто друго га мучи - Вредости су, не само код нас, него и у свету, измењене, а људи нереални, сви хоће да имају двадесет једну годину. Ускоро ћемо доћи у ситуацију да за људе будемо као продавница аутоделова. Ја не мислим да је то будућност ““
На једном зиду ординације су фотографије предака, др Боре Тирића и Милете Милановића, а на другом икона Светог Саве, његове еснафске славе на коју позива пријатеље и Светих Козме и Дамјана, лекарске славе на коју не одлази. До сада није имао потребу да појашњава своје разлоге, јер „кад нема одјека, нема сврхе ударати о добош“.
- Васпитан сам у традиционалном српском духу, да поштујем корене и не скрнавим никога. Манастир на коме се налазе мошти ових светитеља је на Косову, срушен. На славе не идем не само зато што већина мојих колега не зна где се тај манатир налази и зато што би требало да сви ми који смо у тој струци одвојимо бар један пусти динар да се светиња обнови.
Буда Тирић је човек који има широк дијапазон интересовања. Недавно му се пружила прилика да сазна свој генетски код у истраживању које ради САНУ, а које ће бити публиковано и званично презентовано у Шапцу - Моја шифра је И1А, коју има 7% Срба, најстарији европски генотип, пореклом са Севера, што се коси са теоријом да смо дошли са Карпата. Али, то је широка тема.
Иако каже да говори српски језик и пише ћирилицу а мало га ко разуме, надамо се да смо успели да пренесемо свој утисак из кратког разговора са овим надасве одмереним човеком, који воли Мишар о ком прича са носталгијом - ту је наш симбол, фијакер, велика кућа, два борића, брдо, бели коњи зекани...
Покојни Никола Драшковић и ја, уложили смо својевремено много труда да се Медицинској школи врати име „ Др Андра Јовановић“. Успели смо, иако је то у оно време било радикално. Није ми се дало, али, трудићу се и даље да, колико је у мојој моћи, и Прва народна апотека врати своје име ““ „Илија Ранковић“. Нико ту не би био оштећен.
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
