СУМЊЕ И СТРАХОВИ НА ПУТУ КА ИСТИНИ
РОМАН О АПОКРИФУ
У књижари Културног центра, представљен је “Роман о апокрифу“ Микице Илића, који је прошле године проглашен за најбољи необјављени роман Издавачке куће “Арте“ из Београда.
Иако криптороман, који подразумева дешифровање кодова и веће интелектуално ангажовање у перцепцији и разумевању, нипошто није намењен малобројној публици, јер су поруке универзалне, а егзистенцијални погледи на човека и продор у његов унутарњи свет, на друштво и међуљудске односе, јасни су и препознатљиви свима.
У симболичкој прстенастој композицији, библијско-историјском уметничком оквиру и поетичким дискурсима, садржаним у рефлексивним пасажима, монолозима, дијалозима и описима, позивајући се на Жида, Достојевског, Кјеркегора, Ничеа, Конфучија..., аутор у седам поглавља предочава читаоцима људску потрагу за одговорима и тежњу да спозна Истину, која нуди спасење духа, самим тим и човека, нагриженог сумњом, усамљеног због својих страхова и слабости, које носи као „жалац у месу“.
- Роман говоти о првим деценијама хришћанства кроз ликове апостола Петра, Павла, Јакова и Томе, капетана Корнилија, Марије Магдалене... Покушао сам да дочарам атмосферу Рима, Јерусалима, Ефеса, Коринта, Пелопонеза, Индије..., у време када је хришћанство било у зачетку. Интересовало ме је да ли су први апостоли који су ширили Реч били свесни тежине терета који носе, покушао сам да дочарам њихове недоумице и сумње, људске слабости и неосетно рађање вере. То је, како је један теолог приметио, роман о Логосу у одсуству, рекао је аутор.
Својом књижевном вредношћу и уметничким квалитетима, “Роман о апокрифу“ у потпуности задовољава интелектуалну, естетску и емоционалну читалачку свест.
Микица Илић рођен је 1972. године у Сремској Митровици. Дипломирао је на Правном факултету Београдског универзитета и апсолвирао на Богословском институту Српске православне цркве. Пише приповетке, новеле, романе, кратке приче, есеје, сатиру и радио-драме. Члан је Удружења књижевника Србије. Сарађује у четрдесетак књижевних, богословских, научних и других часописа, у којима је објавио преко 120 текстова. До сада је објавио књиге: Западно-источни диван (2003), Село Босут у Срему (2012) и Лавиринт без излаза (2014). Добитник је више књижевних признања.
“Широка ерудиција и комплексност романескне приче на свим структурним нивоима, у уметничком поступку обликовања ликова, композиционој мотивацији, нарацији, усклађености са тематско-проблемском приповедном грађом и мисаоно-емоционалним слојем, уз коришћење сцијентистичког метода чини овај роман уметничким бисером постмодернистичке прозе“.
(Из рецензије)
Иако криптороман, који подразумева дешифровање кодова и веће интелектуално ангажовање у перцепцији и разумевању, нипошто није намењен малобројној публици, јер су поруке универзалне, а егзистенцијални погледи на човека и продор у његов унутарњи свет, на друштво и међуљудске односе, јасни су и препознатљиви свима.
У симболичкој прстенастој композицији, библијско-историјском уметничком оквиру и поетичким дискурсима, садржаним у рефлексивним пасажима, монолозима, дијалозима и описима, позивајући се на Жида, Достојевског, Кјеркегора, Ничеа, Конфучија..., аутор у седам поглавља предочава читаоцима људску потрагу за одговорима и тежњу да спозна Истину, која нуди спасење духа, самим тим и човека, нагриженог сумњом, усамљеног због својих страхова и слабости, које носи као „жалац у месу“.
- Роман говоти о првим деценијама хришћанства кроз ликове апостола Петра, Павла, Јакова и Томе, капетана Корнилија, Марије Магдалене... Покушао сам да дочарам атмосферу Рима, Јерусалима, Ефеса, Коринта, Пелопонеза, Индије..., у време када је хришћанство било у зачетку. Интересовало ме је да ли су први апостоли који су ширили Реч били свесни тежине терета који носе, покушао сам да дочарам њихове недоумице и сумње, људске слабости и неосетно рађање вере. То је, како је један теолог приметио, роман о Логосу у одсуству, рекао је аутор.
Својом књижевном вредношћу и уметничким квалитетима, “Роман о апокрифу“ у потпуности задовољава интелектуалну, естетску и емоционалну читалачку свест.
Микица Илић рођен је 1972. године у Сремској Митровици. Дипломирао је на Правном факултету Београдског универзитета и апсолвирао на Богословском институту Српске православне цркве. Пише приповетке, новеле, романе, кратке приче, есеје, сатиру и радио-драме. Члан је Удружења књижевника Србије. Сарађује у четрдесетак књижевних, богословских, научних и других часописа, у којима је објавио преко 120 текстова. До сада је објавио књиге: Западно-источни диван (2003), Село Босут у Срему (2012) и Лавиринт без излаза (2014). Добитник је више књижевних признања.
“Широка ерудиција и комплексност романескне приче на свим структурним нивоима, у уметничком поступку обликовања ликова, композиционој мотивацији, нарацији, усклађености са тематско-проблемском приповедном грађом и мисаоно-емоционалним слојем, уз коришћење сцијентистичког метода чини овај роман уметничким бисером постмодернистичке прозе“.
(Из рецензије)
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
