ГЕНЕРАЦИЈА ШКОЛСКЕ 1949/1950. ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ ПРОСЛАВИЛА ШЕЗДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ОД МАТУРЕ
УЧИТЕ МЛАДЕ ДА НАЂУ СЕБЕ
Сећајући се речи Станислава Винавера: „Ја такве бистрине нигде у Европи нисам видео“ матуранти школске 1949/1950. године, истакли су прошле суботе на прослави шездесетпетогодишњице матуре да су поносни што су под кровом Шабачке гимназије чији су били ђаци као и града који је „имао смисао за човека“. Школујући се у бурним историјским временима ова генерација није изгубила смисао ни за људскост, доброту, упорност, истрајност што су показали и током свог животног и радног века.
- Наша генерација, ратна и поратна, која се школовала у најтежим условима ипак је врло успешна. Било нас је три одељења. Већина је била рођена 1931. године, било нас је доста из тридесете, неколицина чак и из двадесет девете. Та генерација памти слом Краљевине Југославије, долазак и злочинства немачких окупационих снага, муке и недаће, а ипак је успела да да два министра, академике и докторе наука, више професора факултета, једног декана, инжењере, судије, директоре, три официра пуковника, спортисте - рекао је историчар проф. Богдан Секендек подсетивши све на времена и град у коме су стицали своја знања, али и на професоре захваљујући којима су оно што су данас.
Добродошлицу испред Шабачке гимназије пожелела је директорка Маријана Исаковић изразивши лично задовољство што је после пет година имала прилику да то поново учини.
- Ви сте на неки начин помогли остварењу моје амбиције да будем домаћица ове школе која нам свима много значи. Сматрам да је Шабачка гимназија један стожер од културе Србије, једно чвориште и емоционално, и интелектуално одакле све креће у нашем граду, а богами и шире. Мој циљ приликом преузимања ове установе је да школи вратим стари сјај који је имала и да се изборим за то да на стоосамдесетогодишњицу она постане установа од специјалног значаја за државу. На добром смо путу да то остваримо. Сви они који су ишли у Шабачку гимназију знају колико је то значајна установа и да сви треба заједно да се трудимо да традиција остане таква каква јесте и да школа добије значај који јој са правом припада. Кад чујете своје име у овој школи ви се поново осетите као ђак. Просто школа има чудесну моћ да врати изгубљену младост. Сећајући се речи Бошка Плићанског, једног од вас, посвећених доласку на матуру који каже да су на његовој прозивци „сви увек млади, снажни, као гранати брестови“ желим вам да и даље будете млади и снажни као млади брестови, бар онда када пролазите поред наше школе. Хвала вам што сте дошли и увек ћете бити радо дочекани гости - нагласила је директорка.
Иако срећни што се поново виде времешни годинама, а чили духом, матуранти су истакли да је неизоставна присутна туга због оних који више нису са њима.
- Први осећај је туга зато што нас од сто тридесет има свега тридесетак. С друге стране срећни смо што смо дошли поново у град где смо завршили једну од најбољих гимназија у Србији и где смо провели неке лепе дане у тих осам година. Такође смо срећни што смо иза себе оставили каријере, унуке, децу. Надамо се да ћемо кроз пет година, ако не нас тридесет бар нас десет, окупити се и наставити традицију - уверен је Бора Ољачић, сатиричар и хумористичар, задужен у друштву за шалу, смех и добар провод уз кратке, пецкајуће епиграме.
Сличног мишљења била је и једна од две даме у повећем мушком друштву Љубица Исаковић.
- Леп је повод али и тужан. Мало нас је. Да цитирам Дантеа Алигијера: „Нема веће туге од сећања на срећне дане у времену јада“. А то је баш и јад, и туга, и жалост јер се свела књига на два слова - додала је Љубица, наставница историје у пензији, мајка два сина и бака четворо унучади.
Писац књиге „Шабац - Мали Париз“, Петар Савковић, новинар, некадашњи заменик директора телевизије Београд, уредник Београдске хронике и главни уредник Научно-образовног и културног програма РТС, осврнуо се на време у коме је његова генерација учила, радила и стварала.
- Ако човек мисли, значи постоји. Још ако може да хода, да услужи сам себе то је исто задовољство. Поготово што је ова генерација заиста имала три страшна раздобља. Имала је тежак живот пред рат, за време и после рата. Сви смо тешко живели изузев оних који су имале дипломатске магацине а таквих је било мало. У ствари, остаје за утеху да старимо колико морамо, подмлађујемо се колико можемо. То је говорио Андрић и мислим да и ми треба тог гесла да се држимо. Иначе ова Гимназија је заиста дала велики број људи. Памтим Винаверове речи да су најбољи ђаци били из села јер су не само били бистри него су имали обавезу и знали су да су дошли да уче, а не да шетају градом и да се баве споредним пословима и стварима. Сећам се и нашег дворишта. Није била травчица једна а камоли стабло. Сад то изгледа сликовито, живописно. Баш добро негују ову Гимназију - додао је Савковић.
У библиотеци Шабачке гимназије могли су се чути и поздрави проф. Радмиле Стошић, као и делови писма Љубице Поповић у коме је уз најбоље жеље поручила свима: „Учите ваше младе да нађу себе а не да копирају и то само оно што је слабо са Запада“.
- Наша генерација, ратна и поратна, која се школовала у најтежим условима ипак је врло успешна. Било нас је три одељења. Већина је била рођена 1931. године, било нас је доста из тридесете, неколицина чак и из двадесет девете. Та генерација памти слом Краљевине Југославије, долазак и злочинства немачких окупационих снага, муке и недаће, а ипак је успела да да два министра, академике и докторе наука, више професора факултета, једног декана, инжењере, судије, директоре, три официра пуковника, спортисте - рекао је историчар проф. Богдан Секендек подсетивши све на времена и град у коме су стицали своја знања, али и на професоре захваљујући којима су оно што су данас.
Добродошлицу испред Шабачке гимназије пожелела је директорка Маријана Исаковић изразивши лично задовољство што је после пет година имала прилику да то поново учини.
- Ви сте на неки начин помогли остварењу моје амбиције да будем домаћица ове школе која нам свима много значи. Сматрам да је Шабачка гимназија један стожер од културе Србије, једно чвориште и емоционално, и интелектуално одакле све креће у нашем граду, а богами и шире. Мој циљ приликом преузимања ове установе је да школи вратим стари сјај који је имала и да се изборим за то да на стоосамдесетогодишњицу она постане установа од специјалног значаја за државу. На добром смо путу да то остваримо. Сви они који су ишли у Шабачку гимназију знају колико је то значајна установа и да сви треба заједно да се трудимо да традиција остане таква каква јесте и да школа добије значај који јој са правом припада. Кад чујете своје име у овој школи ви се поново осетите као ђак. Просто школа има чудесну моћ да врати изгубљену младост. Сећајући се речи Бошка Плићанског, једног од вас, посвећених доласку на матуру који каже да су на његовој прозивци „сви увек млади, снажни, као гранати брестови“ желим вам да и даље будете млади и снажни као млади брестови, бар онда када пролазите поред наше школе. Хвала вам што сте дошли и увек ћете бити радо дочекани гости - нагласила је директорка.
Иако срећни што се поново виде времешни годинама, а чили духом, матуранти су истакли да је неизоставна присутна туга због оних који више нису са њима.
- Први осећај је туга зато што нас од сто тридесет има свега тридесетак. С друге стране срећни смо што смо дошли поново у град где смо завршили једну од најбољих гимназија у Србији и где смо провели неке лепе дане у тих осам година. Такође смо срећни што смо иза себе оставили каријере, унуке, децу. Надамо се да ћемо кроз пет година, ако не нас тридесет бар нас десет, окупити се и наставити традицију - уверен је Бора Ољачић, сатиричар и хумористичар, задужен у друштву за шалу, смех и добар провод уз кратке, пецкајуће епиграме.
Сличног мишљења била је и једна од две даме у повећем мушком друштву Љубица Исаковић.
- Леп је повод али и тужан. Мало нас је. Да цитирам Дантеа Алигијера: „Нема веће туге од сећања на срећне дане у времену јада“. А то је баш и јад, и туга, и жалост јер се свела књига на два слова - додала је Љубица, наставница историје у пензији, мајка два сина и бака четворо унучади.
Писац књиге „Шабац - Мали Париз“, Петар Савковић, новинар, некадашњи заменик директора телевизије Београд, уредник Београдске хронике и главни уредник Научно-образовног и културног програма РТС, осврнуо се на време у коме је његова генерација учила, радила и стварала.
- Ако човек мисли, значи постоји. Још ако може да хода, да услужи сам себе то је исто задовољство. Поготово што је ова генерација заиста имала три страшна раздобља. Имала је тежак живот пред рат, за време и после рата. Сви смо тешко живели изузев оних који су имале дипломатске магацине а таквих је било мало. У ствари, остаје за утеху да старимо колико морамо, подмлађујемо се колико можемо. То је говорио Андрић и мислим да и ми треба тог гесла да се држимо. Иначе ова Гимназија је заиста дала велики број људи. Памтим Винаверове речи да су најбољи ђаци били из села јер су не само били бистри него су имали обавезу и знали су да су дошли да уче, а не да шетају градом и да се баве споредним пословима и стварима. Сећам се и нашег дворишта. Није била травчица једна а камоли стабло. Сад то изгледа сликовито, живописно. Баш добро негују ову Гимназију - додао је Савковић.
У библиотеци Шабачке гимназије могли су се чути и поздрави проф. Радмиле Стошић, као и делови писма Љубице Поповић у коме је уз најбоље жеље поручила свима: „Учите ваше младе да нађу себе а не да копирају и то само оно што је слабо са Запада“.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
