О ФЕНОМЕНУ СРПСКОГ УСУДА
ОГЛЕДАЛО ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
У порти Саборног храма у Шапцу, представљена књига Миливоја Павловића „Огледало Добрице Ћосића“. Говорили су др Љубомир Ранковић, књижевник Миломир Краговић и аутор. Одабране одломке из књиге, читао је драмски уметник Петар Лазић
Реченицом Мариа Варгаса Љосе „Живот писца је интригантији од било ког његовог романа“, др Љубомир Ранковић, започео је своје излагање о Добрици Ђосићу, оцењујући да се запажање прослављеног перуанског Нобеловца итекако очитује у животу српског писца.
- Ћосић је био велики боготражитељ и сведок Исуса Христа. Био је царски караван српске културе, који је следио свој циљ, не обазирући се на псе који лају. Све библијске биографије су контроверзне. Апостола Павла, великог гонитеља хришћана, Господ је ишчупао из тог гротла, а Петра, који га се три пута одрекао, изабрао да на његовој вери сагради цркву своју. Добрица је био огањ који је прошао кроз огањ. Нико о злу није умео да пише тако он, о Европи коју је прозрео и која је нама доносила само несрећу, закључио је протођакон који је, према сопственим речима, од еврофанатика дошао до књиге „Тешко теби, Европо“.
Књига Миливоја Павловића „Огледало Добрице Ћосића“, изашла је протекле године у издању Компаније „Новости“ из Београда у 10.000 примерака. Уредник издања, књижевник Миломир Краговић, закључио је да је „невесели срски усуд да наши људи постају велики онда кад их више нема“:
- Добрица Ђосић је, до последњег даха, био каменован од људи који су већ заборављени. Као и Вук Караџић, наџивео је своје противнике. Својим делом, он је обухватио цео један век и доследно се бавио српском судбином. Доживео је преображај од Титовог догмате до великог дисидента. Гласом озбиљног националисте, први је проговорио о Косову. За њега је Милован Витезовић написао: „Човек овог тла, за свако доба/ између два зла, снађу га оба“. О свему је промишљао и сваки дан је у 8 сати седао за свој радни сто над којим га је његова ћерка затекла мртвог.
Писац „Времена смрти“, писао је до смрти.
Павловићева књига, која би се, по формату и методологији, дала сврстати у сведочење „пар луи меме“ или, њим самим, почела је да настаје пре више од четири деценије. Године 1971., аутор је направио свој први интервју са Добрицом Ћосићем који је знао да неће бити објављен тада, али му је саветовао да га сачува за време када ће моћи да буде публикован. И, обистиниле су се речи „писца чије се стрепње остварују“.
- Последњи дуги разговор сам водио са Ћосићем фебруара прошле године, кад сам почео да склапам књигу и да је допуњујем документима и исказима других о њему. Давао сам му, у деловима, поглавља будуће књиге, на оглед и ауторизацију. Он је стрпљиво читао, проверавајући датуме, имена људи, села и градова, и враћао ми. Крајем априла, две недеље пред смрт, вратио ми је последње прочитано и одобрено поглавље с белешком: „Ако нисмо Обилићи, нисмо ни Бранковићи, али ““ истрајавамо. Штампајте, ако имате где...“ Књига је изашла два месеца касније као нека врста канонског издања његове књижевне и политичке биографије, у којој су многи подаци исправљени, допуњени или први пут објављени, рекао је Павловић.
У основном току вишеслојне књиге, Ћосић говори о себи, другима и времену невремена новије историје Србије. Ту су и портрети културних првака, од Андрића и Крлеже, преко Црњанског, Селимовића, Бранка Ћопића и Десанке до портрета политичара из прве деценије 20. века ““ Милошевића, Ђинђића, Коштунице и других... У књизи се спомиње око 300 имена, о којима је Ћосић оставио психолошке медаљоне које неће моћи заобићи нико ко се буде озбиљно позабавио осветљавањем наше новије историје.
На послетку, драмски уметник Петар Лазић, прочитао је пишчев тестамент кћери Ани, за коју је говорио да је „његово најважније дело“, а који је, написао деценију пре смрти. На основу ове опоруке, у којој је Ђосић тражио да се сахрани онако како су сахрањивани његови родитељи, рођаци, вршњаци из Дренове, књижевни јунаци и највећи број његових читалаца, академик Владета Јеротић и патријарх Иринеј, извели су закључак о „подвигу преображаја“ негдашњег левичара и комунисте у православног хришћанина. У онај свет је прешао „са осећањем да је људима чинио више добра него зла“.
- Ћосић је био велики боготражитељ и сведок Исуса Христа. Био је царски караван српске културе, који је следио свој циљ, не обазирући се на псе који лају. Све библијске биографије су контроверзне. Апостола Павла, великог гонитеља хришћана, Господ је ишчупао из тог гротла, а Петра, који га се три пута одрекао, изабрао да на његовој вери сагради цркву своју. Добрица је био огањ који је прошао кроз огањ. Нико о злу није умео да пише тако он, о Европи коју је прозрео и која је нама доносила само несрећу, закључио је протођакон који је, према сопственим речима, од еврофанатика дошао до књиге „Тешко теби, Европо“.
Књига Миливоја Павловића „Огледало Добрице Ћосића“, изашла је протекле године у издању Компаније „Новости“ из Београда у 10.000 примерака. Уредник издања, књижевник Миломир Краговић, закључио је да је „невесели срски усуд да наши људи постају велики онда кад их више нема“:
- Добрица Ђосић је, до последњег даха, био каменован од људи који су већ заборављени. Као и Вук Караџић, наџивео је своје противнике. Својим делом, он је обухватио цео један век и доследно се бавио српском судбином. Доживео је преображај од Титовог догмате до великог дисидента. Гласом озбиљног националисте, први је проговорио о Косову. За њега је Милован Витезовић написао: „Човек овог тла, за свако доба/ између два зла, снађу га оба“. О свему је промишљао и сваки дан је у 8 сати седао за свој радни сто над којим га је његова ћерка затекла мртвог.
Писац „Времена смрти“, писао је до смрти.
Павловићева књига, која би се, по формату и методологији, дала сврстати у сведочење „пар луи меме“ или, њим самим, почела је да настаје пре више од четири деценије. Године 1971., аутор је направио свој први интервју са Добрицом Ћосићем који је знао да неће бити објављен тада, али му је саветовао да га сачува за време када ће моћи да буде публикован. И, обистиниле су се речи „писца чије се стрепње остварују“.
- Последњи дуги разговор сам водио са Ћосићем фебруара прошле године, кад сам почео да склапам књигу и да је допуњујем документима и исказима других о њему. Давао сам му, у деловима, поглавља будуће књиге, на оглед и ауторизацију. Он је стрпљиво читао, проверавајући датуме, имена људи, села и градова, и враћао ми. Крајем априла, две недеље пред смрт, вратио ми је последње прочитано и одобрено поглавље с белешком: „Ако нисмо Обилићи, нисмо ни Бранковићи, али ““ истрајавамо. Штампајте, ако имате где...“ Књига је изашла два месеца касније као нека врста канонског издања његове књижевне и политичке биографије, у којој су многи подаци исправљени, допуњени или први пут објављени, рекао је Павловић.
У основном току вишеслојне књиге, Ћосић говори о себи, другима и времену невремена новије историје Србије. Ту су и портрети културних првака, од Андрића и Крлеже, преко Црњанског, Селимовића, Бранка Ћопића и Десанке до портрета политичара из прве деценије 20. века ““ Милошевића, Ђинђића, Коштунице и других... У књизи се спомиње око 300 имена, о којима је Ћосић оставио психолошке медаљоне које неће моћи заобићи нико ко се буде озбиљно позабавио осветљавањем наше новије историје.
На послетку, драмски уметник Петар Лазић, прочитао је пишчев тестамент кћери Ани, за коју је говорио да је „његово најважније дело“, а који је, написао деценију пре смрти. На основу ове опоруке, у којој је Ђосић тражио да се сахрани онако како су сахрањивани његови родитељи, рођаци, вршњаци из Дренове, књижевни јунаци и највећи број његових читалаца, академик Владета Јеротић и патријарх Иринеј, извели су закључак о „подвигу преображаја“ негдашњег левичара и комунисте у православног хришћанина. У онај свет је прешао „са осећањем да је људима чинио више добра него зла“.
М.Ф.
Најновији број
11. април 2024.
